САРАЈЕВО је било прво на удару римокатоличког прозелитизма. Одмах после окупације изграђена је нова катедрала Срца Исусова у чију изградњу је аустријска влада утрошила 250.000 форинти.

Римокатолици су пре окупације имали једну основну школу и неколико школа по фрањевачким самостанима, а у годинама после окупације у Сарајеву су добили: теолошко училиште, приватну учитељску школу и немачку вишу девојачку школу код Конгрегације кћери божје љубави, вишу женску школу са женским одгојилиштем код милосрдних сестара, сиротиште Малог Исуса и вишу женску школу за ручни рад.

Високо је добило фрањевачку, а Травник језуитску гимназију и дечје семениште. Никла су семеништа за редовничко-семенички сталеж у самостанима у Плесњу, Сутјеској, Горици, Самостански завод траписта са школом у Делибашину Селу код Бањалуке. Отворено је 29 чисто римокатоличких школа, мушких и женских, по разним самостанима и местима на непуних 350.000 римокатолика (рачунајући многобројне стране досељенике). У овај попис римокатоличких установа нису урачунати „заводи и школе о којима ни статистика још не зна“, о чему Ђорђе Чокорило подробније говори у књизи „Римска пропаганда у Босни и Херцеговини“.

Према писању аустријског „ултрамонтанског“ листа Љуарталсцхифт, блиском Ватикану, папском успеху у Босни и Херцеговини дивио се „цео католички свет“. „У Босни и Херцеговини Аустрија је извршила дивно културно дело. Само се радовати можемо што су католичке мисије у тим земљама нашле прилике за своје силно развиће, које се све више и више шири. При данашњим приликама споменуте земље представљају прави мисионарски терен и због тога је потпуно оправдана слава, која се одаје римокатоличком надбискупу Штадлеру, који скромно пише: ‘Не може се предвидети, кад ће Босна престати да буде мисионарска покрајина’. Но ми можемо поуздано рећи да се задатак мисионарске пропаганде у Босни схвата и врши тако, да се она на надлежном месту сматра за прву и најбољу између свих других католичких мисија“, наводи лист.

Аутор чланка ову оцену поткрпљује фактом да је број католика од окупације увећан за 70.000 душа, а у самом Сарајеву од 300 нарастао на 12.000, у Прњавору од 400 на 4.000 душа.

УПОЗОРЕЊА НОВОГ СРБОБРАНА ИСТИЧУЋИ у написима отимање црквеног земљишта, уништавање приватног иметка, насилно прекрштавање, хапшења Срба, „довлачење туђинских чиновника“, подмићивања, Нови Србобран је у бројевима из првог полугодишта 1903. посебно упозоравао:
 „Ми смо упућивали, оне који не знаду, на читаве ројеве фратара и нона, којима је једина задаћа да помоћу власти и неисцрпивих својих новчаних средстава, шире католицизам, туђинску културу... Ми смо јављали како се големој већини староседелаца, православним и муслиманима, ни по коју цену не допушта да изврше ма какав самосталан покрет, економски или културни, који би водио њихову ојачању. И док се све што је српско, православно и муслиманско прогони, дотле се све што је католичко, потпомагало и потпомаже“.

У чланку се истиче и да католичко калуђерство рапидно расте и „одушевљено врши свој посао“. Фрањевци, њих 400, који имају 12 манастира (пре окупације четири), раде по жупама и у школама. Језуити су, каже се у овом извештају, узели на себе „образовање и васпитање ученика у семинаријама и средњим школама, и они свој посао отправљају својом чувеном практичношћу“ а стижу још да свршавају и парохијске послове. Траписти управљају васпитним заводом у Бањалуци. Истичу се и велике заслуге женских калуђерских редова, у првом реду ‘милосрдних сестара’ и конгрегације Девица св. Исуса детета, коју је основао надбискуп Штадлер. Податак да су основане нове римокатоличке жупе с новим црквама, школама и свештеничким домовима.

Римокатолицизам у Босни и Херцеговини утемељен је вишевековним радом фрањеваца, чије је деловање почело 1339. године оснавањем засебног Босанског викаријата. Био је то пресудан датум у повести овог реда у Босни и Херцеговини. Они су своју мисију изградили уз максимално прилагођавање локалним приликама, доводећи повремено у питање и само хијерархијско уређење Римокатоличке цркве. Проповедајући сиромаштво фрањевци су у пракси излагали критици и саму цркву.

После турског освајања Босне и Херцеговине фрањевци су остали једини представници римокатоличке мисије у овим далеким покрајинама Османског царства. Фра Анђео Звиздовић, кустос босанских фрањеваца, добио је од султана ахднаму (повељу) којом је фрањевцима био одобрен рад у Босни, њихов иметак нико није смео да дира, а били су слободни да из других земаља доводе становништво у турску државу. У то време фрањевачка провинција Босна сребрена обухватала је Прекосавље, Херцеговину и копнене делове Далмације и 1674. године имала 18 самостана и 375 калуђера. Од ње се у наредном веку у посебну провинцију најпре одвојила загорска Далмација (1735), затим и фрањевци у Прекосављу (1757), да би 1852. године и Херцеговина постала засебна кустодија.

У својој фанатичној оданости новој цезаро-папистичкој идеологији у Босни, надбискуп Штадлер и мостарски бискуп Буцоњић нису жалили средства ни да купују плодна земљишта и у чисто православне средине насељавају стране римокатоличке породице. Није се презало ни од одузимања поседа због чега су се многе „земљорадничке“ породице, православне и муслиманске, исељавале. Таквим акцијама Аустрија је настојала да чисто српске крајеве дегрупише, како би за неколико година босанско-херцеговачко питање, услед насељених хетерогених елемената, постало што компликованије и нерешивије.

Како сведочи Чокорило, у ове колоније, „где их до окупације не бијаше ниједне“, населило се више од 30.000 немачких породица, али и италијанских и мађарских.


(Наставиће се)