ПОСЛЕ аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, папа Лав ИИИ је булом Еџ хац Аугуста, од 5. јула 1881. успоставио редовну хијерархију у Босни и Херцеговини. На тај начин је у овим покрајинама престала мисионарска надлежност Конгрегације за пропаганду вере, а основане су Надбискупија врхбосанска са седиштем у Сарајеву и три суфраганске (подређене) бискупије - Бањалучка, Мостарско-дувањска и Требињска.

Папином булом заповеђено је „да се одмах успостави каптол у Сарајеву и централно сјемениште за одгој босанско-херцеговачког свјетовног клера“ (К. Драгановић) а „кад то прилике допусте“, успоставе каптоли у Мостару и Бањалуци.

Први надбискуп врхбосански постао је „млади свеучилишни професор“ у Загребу, исусовац јеврејско-немачког порекла др Јосип Штадлер, који је интронизиран у Сарајеву 15. јануара 1882. године. Митолог хрватства, сарајевски клирик Драгановић хвалио је фанатичну ревност младог надбискупа и истицао да он „доводи исусовце у Босну, оснива и гради мало и велико сјемениште, подиже катедрале Пресв. срца Исусовог и Каптол у Сарајеву, установљује Дружбу служавки Малог Исуса, проповиједа и пише, покреће католичку штампу и шири хрватску свијест у Босни“.

С друге стране, простор Херцеговине у прошлости покривале су Дувањска и Макарска бискупија, које су основане око 1300. године. Пошто више од пола века (1684-1735) није у Херцеговини столовао бискуп, Света столица је 1881. године уместо херцеговачког викаријата основала Мостарско-дувањску бискупију, која је обухватала стару Херцеговину без коњичког среза и дела Босне (Дувно, Фоча и Чајниче), с бискупом фра Пашкалом Буцоњићем на челу, „заслужним радником за католичку и хрватску ствар“, који је њоме управљао до 1912. Од јула 1890. доделила му је на управу и Требињску бискупију.

Избор фра Пашкола Буцоњића за првог мостарског бискупа, како је писао публициста Сима Симић, долазио је више по политичкој, панхрватској линији, него по црквеној. Он је био „сав у политичким великохрватским идејама Анте Старчевића“, одушевљени поклоник аустријског цара и „велики поборник прикључења Босне и Херцеговине Банској Хрватској“ и због своје политичке делатности „у великој милости Беча, Рима и Загреба“. Из панхрватских разлога посвећење фра Буцоњића за бискупа извршено је у Загребу, у мају 1881.

ОТПОРИ ПРОПАГАНДИ О АГРЕСИВНОЈ аустријско-римокатоличкој пропаганди бечком двору су упућивани меморандуми „српско-православног и муслиманског народа“ у Босни и Херцеговини, као и писма „Српске академске омладине из Босне и Херцеговине“, али без икаквог успеха. О разним видовима ватиканско-аустријског насиља над „шизматицима“ и „неверницима“ писали су „Босанско-херцеговачки зборник“, који је издавало друштво „Рад“ и Милетићева штампарија у Новом Саду, новосадска „Застава“ и „Браник“, српски листови у Београду („Босанско-херцеговачки гласник“, „Велика Србија“, „Дневни лист“, „Самоуправа“, „Политика“), Дубровнику и Задру.

Од аустријских власти надбискуп др Јосип Штадлер је добијао знатна материјална средства у циљу јачања римокатолицизма и „апостолске“ монархије. Према сведочанствима савременика (публицисте Ђорђа Настића), надбискуп Штадлер „троши силни новац: улаже у куће, у пароброде, у шуме, у разна трговачка и шпекулантска предузећа; баца стотине и хиљаде на католичку пропаганду“, на „ширење католичког царства Исусова у Босни и Херцеговини“.

Највећи део тог новца потицао је из „пропагандних фондова“ (Конгрегације за пропаганду вере), који су попуњавани новцем из римокатоличких држава (богате римокатоличке фондације у Аустроугарској, фондови Лудвигове мисије у Минхену, Св. деце Исусове у Паризу, католичке мисије у Лиону).

Српски политичари у Босни и Херцеговини увидели су да је права егзекутива бечке политике надбискуп сарајевски Јосип Штадлер, док је босанска земаљска влада, са свим својим декорисаним баронима и осталим племићима, била само видљива политичка и државна институција. Православним Србима и муслиманима остало је само да, на прелому векова, покрену остваривање верско-просветне аутономије ради очувања елементарних етничко-верских права.

С друге стране, како истиче историчар М. Екмечић, социјални католицизам, који је задирао у све друштвене поре, добио је најчвршћу организацију у Босни и Херцеговини и на тај начин имао ефикасну контролу над свеукупним римокатоличким становништвом које су у то време сачињавали Срби и странци.

Језуити, којима је припадао и надбискуп Јосип Штадлер, у Босни и Херцеговини су били присутни и у времену пре аустријске окупације. Међутим, нису се могли дуго одржати јер турске власти нису за рачун других конфесија фаворизовале римокатолицизам, већ су према „крсту“ и „крижу“ задржале подједнак степен толеранције (нетолеранције). Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине створена је врло повољна клима за активно језуитско деловање.

Аустрија је проценила да ће у Босни и Херцеговини затећи два непомирљива „рогата елемента“ (православне и муслимане). Очекујући да код њих никад неће стећи поверење и оданост у спровођењу своје империјалне политике, аустријска „апостолска“ монархија окренула се мањини - римокатолицима. Из тог разлога довела је језуите, „дала им све могуће концесије и погодности, допустила им да се организују, да подигну црну државу у крвавој држави и да за главара те црне државе поставе архијевреја Штадлера“.

Тако су, према записима Ђ. Настића, „језуити преко ноћи избили у легијама у нашу кућу, цикнули на нашим њивама и развили своју вјерско-политичку дјелатност, подигли високо удружену папинску и црножуту заставу“.


(Наставиће се)