У фељтону се реконструише заједничка ватиканско-аустријска империјална мисија (1878-1914) римокатоличења српског православног и муслиманског становништва, и стварања подобног „државотворног“ хабзбуршког национа хрватства од поримокатоличених српских конвертита и бројних у Босну и Херцеговину досељених страних римокатолика. Таква политика асимилације и протеривања православног и муслиманског становништва изазвала је многобројне отпоре и нереде широм БиХ. Чак су се и чланови династије и припадници војног врха осећали нелагодно приликом посета својој новој, насилно припојеној територији. Колонијална национално-верска политика Аустроугарске у Босни и Херцеговини била је, дакле, инспиратор српског антихабзбуршког расположења.

ПОЗНАТО је да су озбиљни историчари истицали скривену аустријско-ватиканску историју, па историја Хабзбурговаца („крунисаних инквизитора“) није давала довољно података да се у пуној мери спозна. О томе је Алфред Мишјелс, у књизи „Тајна историја аустријске власти“ записао: „Њена историја је најмање позната од свих других: језуити, будући господари земље, на вешт и дрзак су је начин фалсификовали.

Хормер, 25-годишњи директор бечке архиве, назива све књиге дотле штампане, да нису ништа друго него радови по наруџбини и унапред уговорене измишљотине. Лаж влада на обали Дунава. Владари, који су управљали земљом, помоћу лукавства и помоћу силе, хоћаху још да преваре и будућа покољења. Они даваху да се штампају лажна дела, да им послуже као илузије. Ниједном историчару није било могуће да дође до истинитих докумената; архива бијаше запечаћена као каква гробница“.

ВЛАСИ, ЛАТИНИ И ТУРЦИ Димитрије Љотић је дао ретроспективу државотворног понашања и међусобног ословљавања три супротстављена верско-национална идентитета: „Православни у Босни и Херцеговини су фанатички одани Београду. Муслимани су за њих Турци, а римокатолици Латини или Шокци. Муслимани су према партијским приликама час унитаристи час федералисти (у Краљевини Југославији). Они имају ‘исламски свијет’. За муслимане православни су Власи, за римокатолике муслимани су Турци, а за ове римокатолици су ‘Латини’ или ‘Шокци’. Римокатолици који пре 50 година нису ни знали да су Хрвати данас су љући и задртији у свом хрватству од Хрвата из Далмације или Хрватске. То чини атмосферу Босне и Херцеговине.“

Чувени француски историчар Мишле врло се похвално изразио о Мишјелсовој књизи: „Тајна историја аустријске власти“ је огромно дело од непроцењиве вредности. Нигде није боље изложен и протумачен систем језуитске политике.

Историчар Ђорђе Чокорило је Мишјелсове констатације о фалисфиковању аустријске историје у глобалним оквирима, применио на историју Босне и Херцеговине под аустријском окупацијом, па је и он потврдио да „све што је изишло из званичних врела, то су радови по поруџбини и унапред уговорене измишљотине“.

С друге стране, управитељ Босне Бењамин Калај је настојао да обмане француску јавност и медије, ангажманом (боље речено поткупљивањем) неколицине француских научника под вођством професора Оливијеа. Сам Оливије је признао да су „тумачи“ били „овлашћени“ од аустријске администрације. Чокорила је „болела“ чињеница што „нам је толику неправду учинио један члан оног народа (француског), који носи лучу истине и Правде, Слободе и Прогреса“.

Чокорило је покушао упозорити Оливијеа „на право стање“ у Босни и Херцеговини, током његовог боравка, али му је професор само одговорио да је „ситуација у окупираним земљама врло замршена“.

Нечувена верска насиља аустријске „апостолске војске“ против „јеретика“ (протестаната), што их је Аустрија починила у Италији, Угарској и нарочито Чешкој у 16. и 17. веку, у доброј мери су дуго остала скривена од интелектуалне јавности. Политичко подјармљивање покорених земаља пратило је неизбежно верско преобраћање неримокатолика (стварање искључиво римокатоличког аустријског царства), како би се уништила „јерес“ и народ увео у крило римокатоличке цркве као „једино уточиште блаженства“.

„Инквизиција под царском заставом“ нарочито је била појачана у протестантској Угарској од времена њеног припојења Аустрији 1683-1699. године. Царица Марија Терезија је протестанте силом насељавала у римокатоличке крајеве како би што пре променили веру, традицију и обичаје.

Ђорђе Чокорило је 1905. оптужио Аустрију и Ватикан за догађаје у српским земљама, за „живу акцију ултрамонтанизма и ‘Дранга’ што се развија на Славенском југу“, за „средњовековно ропство српског народа у Босни и Херцеговини, ашиковање Аустрије кроз новопазарско прозорче са Солуном“. У свему томе „несрећни апарат аустријске политике толико је рутиниран да је немогуће преузети над њим и најмању измену. Штавише, услед дегенерисане бечке камариле и застрашеног плутократизма Римске цркве на Западу, овај апарат је стао да ради пут Истока таквом брзином, као да је пред питањем живота или смрти“.

Читајући књиге француских историчара, Чокорило је закључио да ће сваком читаоцу ових књига „ударити у очи очита сличност судбине реформисаних и протестаната у Чешкој и Угарској, за времена Фердинанда Другог и његових наследника, са данашњом судбином Срба православних и Муслимана у Босни и Херцеговини“.

Погубна верско-национална политика бечког двора и Ватикана створила је од српско-православног народног организма три непомирљиве групације становништва: српско-православни народ и два из њега проистекла конвертитска ентитета римокатолика - Хрвата и муслимана - Бошњака.

(Наставиће се)