ТИТО је у оквиру једног од својих великих светских путовања по далеким земљама посетио Непал. За југословенску делегацију организован је излет до будистичког храма на Хималајима који се налазио на висини од три хиљаде метара. Боравак на оволикој висини је прилично напоран, па посетиоци морају да носе боце са кисеоником и више личе на марсовце него на туристе. Титу је такође дата маска.

Све се на том ручку кувало у посудама налик на „претис“ лонце, у којима је вода кључала. Ту је било много статуа и слика, али помало необичних за нас. Све су представљале сексуални чин. Тито је то шеретски прокоментарисао:

- Види, Бога ти пољубим. Сад ми је јасно што се у овом делу света толико множе!

Наравно, рекао је то на нашем језику, да га не разумеју домаћини.

Непалски краљ Бирендра приредио је свечану вечеру за Тита и југословенску делегацију у краљевској резиденцији у Катмандуу.

Из Непала су отишли у Сри Ланку. Госпођа Сиримаво Бандаранаике, код које су се окупљале делегације несврстаних земаља, приредила је у Коломбу ручак за двадесет и три шефа држава. Наравно, доминирао је Тито, којем су се сви обраћали са великим уважавањем. Председник Сиримаво била је посебно предусретљива према лидеру „трећег света“.

Међутим, овога пута се догодио и један инцидент. Вероватно због велике врућине, прегрејао се мотор на аутомобилу, трећем у колони, у којем је био Тито. Кола су одједном стала. Сви около су се успаничили, а домаћини унезверили од страха. Једино се Тито није много узбудио.

Изашао је из кола и рекао:

- Склоните се сви у страну, да прође колона, а ја ћу сачекати следећи исправан аутомобил.

Рекао је то без икакве љутње, онако шеретски како је то он умео. Нови ауто је брзо стигао и Тито се одвезао до палате у којој се одржавао самит несврстаних. У проблему се нашао једино министар саобраћаја Сри Ланке, који је одмах смењен.

Цеденбал Умжигин са супругом лично је дочекао Тита у Улан Батору на аеродрому. Зима је била толико јака, да су Титу до авиона донели бунду од медведа и топлу шубару, како се не би смрзао до пристанишне зграде. Било је око минус 40 степени. Несвакидашњи призор: сија сунце, а толико је хладно.

Када је Тито слетео на аеродром, срдачно се поздравио са домаћином и рекао:

- Друже председниче, ово први пут доживљавам. Чини ми се да сам одједном прешао из ноћи у дан, а тек ова ваша монголска зима је прича за себе!

Био је одушевљен својом резиденцијом - јуртом. Био је то заправо овећи монголски шатор посебне конструкције, у каквом је први пут у животу боравио. Када је пришао, упитао је ордонанса:

- Шта је ово, Бога му љубим?

А јурта је била лепо уређена и топла. Тито је ручао седећи на поду, где је пио монголску вотку. Нарочито је био одушевљен пустињом Гоби. Возећи се џипом кроз пустињу, виде да су нека говеда увијена у шарену ћебад.

- Шта је ово? - упита Цеденбала.

- Тако ми „облачимо“ стеоне краве, које без ћебади не би могле да изнесу своју телад, јер су температуре веома ниске!

ДУПЛЕ ПОРЦИЈЕ У ПЕКИНГУ ТИТУ се у Кини нарочито допао жен-шен, а одушевио га је и кинески чај без шећера. Када је затражио репете, домаћини су били пријатно изненађени. На крају је понуђено јело ханчоу (пилећа салата у лубеници са сировим лишајем), што се Титу такође допало, па је молио да му још додају.

Сутрадан су му поклонили монголску националну ношњу у којој се задовољно сликао. Био је одушевљен и монголском кухињом, нарочито мантијама од овчијег меса.

У Пекингу је Тито дочекан уз највише државне почасти. Лично га је дочекао и поздравио председник Денг Сјаопинг. Одмах је уприличио свечану вечеру за Тита и југословенску делегацију.

Гозба је била приређена у конгресној палати у Пекингу и припремала се у шеснаест кухиња распоређених око велике хале. Око четири хиљаде званица служило је невероватних осам стотина конобара. Гости су седели за округлим столовима за по осам особа.

Поред кинеских штапића, југословенским гостима су дали ножеве, виљушке, али не и кашике. Пре почетка свечане вечере, неколико стотина девојака обучених у националну ношњу донело је влажне салвете, затим и топле пешкире за дезинфекцију руку, док је друга група девојака доносила суве пешкире за брисање руку, украшене нежним цветовима кинеске трешње.

Све ово је изгледало готово нестварно. Такво нешто ни Тито до тад није имао прилике да доживи. Цео тај ритуал са мокрим и сувим пешкирима понављао се после сваког јела, јер се јело углавном прстима. Служење вечере је било веома церемонијално и трајало је дуго, уз богат уметнички програм.

По обичају, размењене су здравице. Денг Сјаопинг је био добар домаћин, али одмерен у давању комплимената. Зато је Тито толико хвалио Кину да се стекао утисак како Кинезе врбује у несврстане. Наравно, то му није била намера, јер он је већ био неприкосновени лидер трећег света па му то не би ни одговарало. Али, задобио је толике симпатије руководства Кине да су га поздравили громогласним аплаузом који је одзвањао огромном халом.

- Сада сам се уверио да сте ви прави Валтер - рече му Сјаопинг, вероватно алудирајући на филм „Валтер брани Сарајево“, који је тих година с Батом Живојиновићем у главној улози, био најгледанији филм у Кини.

Тито му са смешком одговори: - Јесам. Моје илегално име у време Коминтерне било је Валтер. Али нисам ја онај који је бранио Сарајево. То је метафора за читави мој храбри народ који се борио против фашизма. Ја сам онај којег глуми Ричард Бартон у филму „Битка на Сутјесци“.

- Зашто Бартон? Што вам је требао тај Американац, зашто вас није глумио онај Валтер? - упита кинески председник.

Тито окрену на шалу:

- Али, он је био најбоља реклама за „Сутјеску“.

Како се сазнало по повратку у Београд, филм се, само десетак дана после премијере, масовно приказивао по кинеским биоскопима.



(Наставиће се)