ТИТО је много волео птице. Из Индије је добио пар црних лабудова који су годинама живели у великој љубави. Говорио је да лабудови живе у брачној заједници до краја живота и да су као супружници изузетно верни једно другом.

Лабудица је страдала од лисице која се дошуњала до обале где су се лабудови брчкали, задавила је и однела. Лабуд је данима туговао, а онда су морали да га ожене новом лабудицом.

Тито је волео и пчеле. Једном је лична собарица Маргита дотрчала и узвикнула:

- У шуми су се појавили ванземаљци!

То је био Тито у специјалној одећи, под маском за заштиту од уједа пчела, нешто је пословао око кошница.

А и Маргитина судбина је изгледа била везана за пчеле. Једног дана је нешто радила у близини кошнице, па су је оне добро изуједале.

Војник који је то видео, узвикнуо је:

- Маргита, скочите у бару да се спасете од уједа пчела - што је она учинила.

Кад је Тито чуо шта се догодило, рекао је:

- Да више нико не прилази пчелама без заштитне униформе. То могу само ја, јер оне мене познају!

Печурке су биле велика слабост маршала, а у шуми “Црвенац” било је разних врста, па и отровних. Страствено је ишао да их бере, иако су га многи упозоравали на опасност. Он им је шеретски одговарао:

- Ја се разумем у печурке, јер су ми оне помогле да преживим када сам се у рату скривао по босанским шумама.

Нарочито је обожавао смрчке, а био је особито срећан и радовао се као дете када би пронашао “бабино уво”, украсну и врло лепу шарену гљиву.

Био је Дан младости, 25. мај, Титов рођендан. Главна свечаност уз ручак, требало је да буде у згради Извршног већа. Све је добро урађено. Столови већ постављени. Персонал спреман. Међутим, догоди се пех: запалио се роштиљ. Тамни дим куљао је са врха зграде, а и унутра је било дима кад је Тито дошао. Лекари су одмах забранили коришћење ове хране, јер би могла да смета Титу.

Тито је погледао сто и рекао:

- Оволика храна се не може бацити!

Онда се окрену према мени и каза ми:

- Саво, ти си ту најспретнији.

- Кажите друже председниче - одговорих.

- Све ово лепо спакујте и понесите у Студентски дом. Штета је да се оволика храна баца. А тамо је наша младост, њима неће шкодити - насмеши се.

Не само што им није нашкодило него су уживали у укусним и лепо аранжираним ђаконијама до касно у ноћ, да би на крају одиграли козарачко коло, певајући: “Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”.

МАСЕРКЕ ЧЕКАЈУ БРОЗА Крупним црвеним антуријумима, омиљеним цвећем Јованке Броз, украшаване су њене собе и купатила. Цветови су пливали, као локвањи, у кади напуњеној миришљавом водом обојеном морском сољу. Поред каде је увек стајала посуда са раскошним аранжманом егзотичног воћа и обавезним папајама. А иза врата купатила чекале су, на располагању 24 сата, згодне, младе масерке, чијим се рукама Тито често предавао.

Другом приликом, у Извршном већу, био сам задужен за аранжирање главног стола. Тито и Јованка приђоше и одмах похвалише како је све лепо припремљено и сервирано. Тито ме упита:

- Шта ја могу од овога да једем?

- Сва јела која су на “пиједесталу” - одговорих.

Наређено ми је било да се побринем да председник конзумира само ону врсту хране која му не шкоди. Дијабетес је код њега био већ узео маха. Јованка ми климну задовољно главом, а Тито стварно поче да се служи само оним што је означено. Најзад је и он схватио да мора избегавати масна и јака јела и чувати своје здравље.

Тадашњи градоначелник Београда, Живорад Ковачевић, стајао је иза Тита, а ја почех да служим прво њега, као Титовог почасног госта. Живорад ми прстом показа да то не чиним. Тито то примети, па ми каза:

- Тако и треба, Саво, прво се служи домаћин града, па гости.

Године 1975. припремао се велики коктел за три и по хиљаде људи у згради СИВ-а. Коктел је протекао у најбољем реду. Председник Тито је хвалио јела, декорацију, сервис и услугу.

Имао сам изузетно напоран дан, и на крају сам био веома уморан. Довезли су ме до куће “мерцедесом”.

Негде пред зору, осетио сам јак бол у стомаку, добијем температуру и позли ми. Помислих: па ја сам јео исто што и Тито! Црне мисли ми прођоше кроз главу. Шта ако сам отровао Тита?

Било ми је све горе. Дрхтао сам, сваког тренутка очекујући да на врата покуцају “они” - из Државне безбедности. И, на моју несрећу, пред зору заиста неко зазвони на вратима! Али, срећом, била је то само комшиница Гоца.

- Саво, имаш ли нешто против болова? Полудех од зубобоље - рече она.

Лакну ми. То што је Гоцу болео зуб био је најмањи проблем. И сутрадан сам читавог дана страховао. На срећу, изгледа да је стомак болео само мене. Иначе, да је заболео и Тита, не би никако било добро.

Све око њега, па и храна, попримало је митске и метафоричне размере. Познато је да се и у школи читала она његова прича “О свињској глави”, коју је скувао и дао осталој млађој деци - браћи и сестрама, кад им је мајка отишла преко Сутле у Словенију код својих, да отуда донесе нешто хране.

Сви који су седели за столом са Титом, били су фасцинирани његовим наступом: краљеви, цареви, шахови, председници, генерални секретари, па и режисери, глумци и спортисти. Столови за којима су гостили високе госте, као и зидови банкентне сале су, према Јованкиној изричитој жељи, морали бити украшени хиљадама разних, егзотичних, свежих цветова, које су службеници са задовољством - после банкета - односили и поклањали својим супругама.

Све је морало да изгледа фасцинантно: раскошна и необична трпеза, елегантне скупе тоалете, и Титова и Јованкина, првокласна пића и обавезни томпус у устима, на крају гозби.

(Наставиће се)