ТУЖНО је било гледати прво вече Фестивала италијанске песме у Санрему! Поготово су се бедно и некако повређено осећали они који памте године кад су се београдске улице с вечери празниле у време ове светковине италијанске канцоне која је, заједно с рекламним спотовима из „Карусела“, била наш први широм отворени прозор ка свестрано богатом и озареном потрошачком свету Запада. О музичкој страни овогодишњег, шездесетчетвртог Фестивала не вреди ни говорити, нарочито ако нам из сећања и ушију нису (а нису!) ишчилеле бесмртне песме Виле, Модуња, Мине, Милве, Челентана, Ендрига и толиких других великана традиционално најраспеваније земље Европе. Певачи су углавном рецитовали, шапутали, поцупкивали и „гутали микрофон“, а и они који би били кадри да пусте глас усрећени су крајње непевљивим композицијама.

Све се мења, па наравно и Санремо, али зашто стално нагоре? Кад се, гостујући у једној од безбројних телевизијских емисија посвећених Фестивалу, једина међу присутним „експертима“ за песму стварно компетентна јунакиња неких пређашњих Санрема, Ива Заники, осмелила да критички зуцне о квалитету садашње „смотре италијанске канцоне“, била је грубо ућуткана од стране булументе медијских шакала који паразитски, а сасвим лагодно, живе од опсенарске лакрдије у Аристону. А за опсену су, као и током последњих неколико година, задужени водитељи, главни протагонисти Фестивала.

Овога пута су то, по други пут, били „презентатори“ Фабио Фацио и Лучана Литицето. Избледели и исушени Фацио, у усиљеним дуетима с гошћом вечери, изгубљеном Латицијом Кастом, и гротескно неукусна Литицето, од чије је симпатичне ружноће остало само ово друго, а поред које је неколико деценија старија Рафаела Кара изгледала као шипарица, спустили су Фестивал на досад најнижи кабаретско-водвиљски ниво уметничке и духовне промашености. А „одабрана“, саучесничка публика у сали све време је громко аплаудирала. Хлеба и игара? Као у доба старог Рима. Можда је то идеја, али хлеба нема. Пред сам почетак спектакла двојица (правих или лажних?) очајних радника с југа запретили су да ће се бацити с галерије Аристона, бунтовни Бепе Грило, вођа покрета „Пет звезда“, „посетио“ је Фестивал и пред масом грађана упозорио да не би требало певати „Бела ћао, бела ћао“, док народ нема шта да једе.

Истога дана на Народном тргу у Риму окупило се шездесетак хиљада упропашћених власника малих и средњих предузећа из целе Италије, јер им је дошло до грла... Сцене на позорници у Санрему неодољиво су подсетиле на незаборавни филм „Кабаре“, с немерљивом уметничком предношћу на страни Лајзе Минели и Џоела Греја. Надајмо се само да овакав Санремо не најављује оно што је историјски уследило после епохе оживљене у „Кабареу“. А то никако није само италијански проблем.