НАШЕ студентско руководство с Андријом Крешићем на челу уприличило нам је једног раног пролећног дана 1948. Сусрет са Иљом Еренбургом (1891-1967), који је тада у СССР-у био врло познат и цењен писац. Била је то врло интересантна личност не само због својих књига већ можда и више због своје богате, бурне и контроверзне животне судбине.

Мало је писаца попут Еренбурга. Живео је у Русији, одлазио и дуго боравио у западним земљама, а посебно у Француској, па се поново враћао у СССР, па опет одлазио... Уобичајено је било да се онај ко се са Запада врати, пре или касније нађе у неком логору, а многи су окончали свој живот под оптужбом да су инострани шпијуни и непријатељи Совјетског Савеза. То се Еренбургу, на сву његову срећу, није десило.

Заправо, ми смо о Еренбургу веома мало знали, понешто о његовој књижевној делатности, о њему као дописнику „Известија“ из Шпаније, а понајвише о његовим убитачним чланцима за време рата против немачких фашиста. Нјегова биографија веома је обимна, пуна промена у мишљењу, контрадикција, кајања и промена сопствених уверења, којима је збуњивао не само своје противнике него и присталице. Био је ванпартијац.

Али код њега је све то било могуће мислио сам, јер је имао великог и јаког покровитеља иза себе - Стаљина. Међутим и тај „покровитељ“ био је чудне природе и променљиве нарави. Никад се није знало када ће планути и окренути леђа дојучерашњем миљенику. Наравно, у том простору између Еренбурга и Стаљина налазио се огромни партијски апарат, испуњен идеолошким чуварима, уредницима, редакторима, руководећим члановима Савеза писаца СССР-а, високих чиновника агитпропа ЦК СКП(б), завидљиваца и доушника НКВД-а.

Еренбург је рођен у Кијеву 1891. у инжењерској породици. Тамо је завршио основну школу. Гимназију је у Москви завршио заједно са И. Бухарином. Ту се повезао са бољшевицима. У јануару 1908. био је затворен, али га је суд и ослободио, а у децембру 1908. због болести отпутовао је у Француску на лечење. Живећи у Француској 1910, објавио је своју прву збирку песама „Стихи“. Од 1914. до 1917. Еренбург је био дописник руских буржоаских новина на Западном фронту. Марта 1917. враћа се у Русију. Није са одушевљењем прихватио долазак бољшевика на власт, али се у стварности на свој начин, користећи књижевну форму, са тим сагласио.

Еренбург 1921. поново одлази у Француску где се приближио француској левици и активно сарађивао са совјетском штампом. У 1923. постаје дописник „Известија“, чиме је у неку руку постао саставни део совјетског естаблишмента, као жива потврда „слободног стварања у СССР-у“. Нјегово име и публицистички таленат совјетска пропаганда је веома користила ради пропагирања привлачности бољшевичког режима у иностранству.

ПРИКЛОНИО СЕ ХРУШЧОВУ ЕРЕНБУРГ је 1950. изабран за депутата Врховног совјета СССР-а, а те године изабран је за потпредседника Светског Савета за мир. После смрти Стаљина 1953, Еренбург је изменио своје дотадашње мишљење и подржао курс дестаљинизације који је повео Хрушчов. У раздобљу 1954-1956. написао је причу „Отопљавање“, која је изазвала велике спорове у земљи, а посебно у књижевним круговима.

На својим путовањима почетком тридесетих година у Шпанију, Немачку, и по другим земљама Европе, Еренбург се својим очима уверавао у постепено наступање фашизма. Тада је схватио да судбина војника није истовремено и судбина сањара... и да је потребно заузети своје место у будућем „бојевом поретку“. Почетком тридесетих година тог века Еренбург се за стално настанио у СССР-у, где пропагира мисли „о неизбежности победе социјализма“.

У периоду 1936-1937. он је дописник „Известија“ у републиканској армији у Шпанији. У Великом отаджбинском рату Еренбург је дописник војног листа „Црвена звезда“ мада пише и за друге листове. У периоду 1941-1945. у совјетској штампи било је објављено око 3.000 његових чланака.

Еренбург је аутор пароле „Убиј Немца“. Колико су војници на фронтовима ценили те кратке али патриотски надахнуте текстове види се и по томе што они нису у те новине хтели (неки кажу да је било забрањено) да завијају свој дуван у рововима и у борбама. Еренбург је служио када је то затребало Стаљину и у чисто политичке сврхе. На пример, он је ушао у састав комисије за испитивање убиства пољских официра у Катинској шуми која је утврдила да су то стрељање извршили Немци. Много касније, за време Горбачова, Руси су признали да је тај злочин починио ГПУ по наређењу Стаљина и Берије и јавно се извинили Пољској.

Ми смо се с Еренбургом срели у пролеће 1948, а он је потом писао још скоро две деценије. Може се слободно рећи да је његов књижевни опус огроман и упркос опречним мишљењима ондашње књижевне критике, он је веома значајан писац руске литературе од 1918. наовамо. С једне стране, тежио је да совјетске грађане упозна с европском, а посебно француском културом и литературом, а такође да у својим делима опише совјетско друштво, при чему је често трпео оштре критике.

У опуштеној атмосфери, којој је највише допринео сам Еренбург, водили смо разговор са човеком и писцем кога ни светска а поготову руска књижевна историја не може да мимоиђе. Тада је Стаљин био жив, и Иља је неке ствари само помињао, не коментаришући их, али касније смо сами закључили да није ни могао а ни смео више рећи. „Већ 16. септембра 1940. почео сам да пишем роман „Пад Париза“. Скоро сам га завршио, 21. јуна 1941. године. Почео је рат и за време евакуације Москве, нестао је рукопис трећег дела, али је један радник у штампарији ‘Знамја’ наишао на разбацане листове и спасио ме ужасног посла да нешто пишем поново. Нешто мало сам ипак дописао и роман је био објављен 1942. године“.



(Наставиће се)