ДОК су се руске трупе ближиле румунско-југословенској граници, Тито је почетком септембра рекао генералу Корњејеву, шефу совјетске војне мисије, да би желео да посети Москву како би извршио координацију партизанских операција са Црвеном армијом. С једне стране, желео је да совјети, како је то сам касније рекао, уђу у Југославију „да би помогли нашим јединицама да ослободе Србију и Београд“. С друге стране, желео је да Црвена армија уђе у Југославију у складу са споразумом, и то тек пошто се четници избаце из пограничних области, тако да би Совјети на граници наишли на партизане. Ипак, Тито о томе ни речи није пренео британским и америчким шефовима мисија на Вису.

Вилсон је писао да је предвидео Титову жељу да буде ближе Београду, сада када је требало да Руси уђу на југословенску територију. Стога је од Тита тражио да га обавештава о својим плановима и да, у случају да премести свој штаб са Виса, поведе са собом и Меклејнову мисију. „Тито ме уверавао у своју сарадњу, сагласан да ме обавештава о намераваним кретањима“, каже Вилсон.

Ипак, тек после 13. октобра, после свог повратка у Југославију из Москве, Тито је послао поруку Вилсону, у којој каже да његов одлазак са Виса диктира војна неопходност и да је претходно искуство показало потребу за одржавањем тајности у вези са његовим кретањима. Чак ни тада није рекао Вилсону где ће ићи. Нјегова порука је имала циљ да потврди да су његови односи са Британијом и Сједињеним Државама остали исти као што су и били.

Југословени су касније тврдили да су Руси, у складу са Титовим плановима, тражили да све то буде крајње тајновито. Без обзира на то шта је истина, Тито је напустио Вис касно увече 18. септембра, са британског аеродрома који су повремено користили совјетски пилоти ДЦ-3, са базом у Барију. Тито је полетео у пратњи двојице чланова свог штаба (Бакића и Милутиновића) и Корњејева, шефа совјетске мисије. Неколико часова касније слетео је у Крајову, у Румунији, а 21. септембра је наставио за Москву (Румунија је напустила тројни пакт 23. августа и објавила рат Немачкој два дана касније).

Британска и америчка мисија на Вису су на све стране тражиле Тита. Речено им је да је болестан, да је заузет, да је у шетњи... Убрзо се испоставило да он сигурно није на Вису, мада нико са запада није знао где је. Током Черчилове и Иднове посете Москви, 11. октобра, Молотов је рекао Идну да је Тито био у Москви. Идн је рекао: „Комунисти су му направили јазбину, која скоро да је постала његов кавез“.

Иднов телеграм Форин офису о његовим разговорима са Молотовим кажу да је он совјетском министру спољних послова рекао:

- Улажемо оштар протест на понашање маршала Тита као и на чињеницу да нам није рекао ништа о посети Москви. Да је имао пристојности да нам каже да иде, пожелели бисмо му срећан пут... Молотов је журно пренео сву одговорност на маршала Тита. Рекао је да је он био сељак и да није разумео ништа о политици... Рекао сам Молотову да мора да разуме ефекте које такви догађаји могу да остваре на наше односе. Много је људи у Енглеској који кажу да је совјетска влада прогурала своју сопствену политику према Балкану, без имало обзира према нама...

Следећег дана, Черчил је из Москве послао телеграм Харију Хопкинсу, у коме каже:

Тито, који је живео под нашом заштитом три или четири месеца на Вису, изненада се покупио и отишао не остављајући будућу адресу, али је оставио стражу у својој пећини како бисмо ми мислили да је он тамо. Затим је продужио у Москву, где је имао састанке, а јуче је Молотов признао ту чињеницу г. Идну. Руси су овакво незахвално понашање Тита приписали његовом сумњивом сељачком пореклу и рекли да нам ништа о томе нису јавили, јер је он тражио да све остане тајна“.

НИШТА ОД МОНАРХИЈЕ ЧИНИЛО се да је Стаљин заступао обнављање југословенске монархије, али је Тито ту био бескомпромисан. Док су разговарали, Молотов је ушао у собу држећи телеграм у коме је наводно писало да су се Британци искрцали у Југославију. „То је немогуће“, рекао је Тито, а када га је Стаљин упитао шта би радио да су се Британци заиста искрцали, Тито је одговорио: „Пружили би им одређени отпор“.

Амерички амбасадор у Москви, Хариман, 30. септембра је известио да је претходног дана дошло до споразума између совјетске команде и југословенског народноослободилачког комитета којим се дозвољава пролазак совјетских трупа кроз југословенску територију ради сарадње у операцијама против непријатеља. Ипак Хариман тада није знао да је Тито лично предводио партизанску делегацију у Москви. Совјетско-партизански споразум је такође обухватао и клаузулу да југословенске власти функционишу у областима које ослободе Руси и да Црвена армија напусти Југославију по завршеткку својих војних операција против Немаца.

Шубашићева влада није знала ништа о руско-партизанском споразуму, нити су им било шта рекли ни Совјети, ни партизани.

Много тога је написано о Титовом првом сусрету са Стаљином. Он је, наравно и пре тога био у Москви, али се никада није састао са Стаљином. Када је напустио Москву 1940, тада је био секретар једне релативно безначајне и илегалне комунистичке партије која није заслуживала лични контакт са моћним генералним секретаром КПСС.

Сада су ствари биле другачије. Вратио се као вођа најуспешнијег покрета, као маршал који руководи националном војском и као перспективни вођа нове владе. Раскошно је дочекан, а Стаљин га је примио скоро одмах, уз веома срдачан поздрав. Разговори су ишли веома добро с обзиром на чињеницу да је Тито, иако се обраћао Стаљину са поштовањем, показивао да је дошао да преговара, а не да прима наређења. Стаљину се то није допало, али није ништа приговарао ни када је Тито тражио да његове трупе, по уласку Црвене армије у Југославију, не буду под совјетском командом.

(Наставиће се)