КОМАНДАНТУ Прве армије наређено је 2. новембра да 7. пешадијски пук остане у Београду до даљег, да се 9. пешадијски пук распореди између Топчидерске реке и Остружнице и да једну батерију инсталира на Бановом брду. Наређено је да артиљерија отвара ватру ако непријатељ бомбардује Београд.

За време нападног марша 7. пука непријатељски авиони су митраљирали са доста велике висине и зато је њихов учинак био незнатан: рањен је један каплар и једна мазга је убијена.

У време када су се наше јединице приближавале Београду, на путу од Сибнице до „Барајевске механе“ непријатељ је оставио 20 запаљених аутомобила и велики број артиљеријских граната. Аустријанци су током одступања побили око 25 коња.

Коњичка дивизија успешно је отпочела да хвата убачене аустријске војнике који ноћу тајно прелазе Дунав ради диверзија. Тако је од 28. октобра до ноћи 1/2. новембра у Смедереву ухватила 14 војника, које је преко фронта Молдова - Базјаш упућивао Штаб аустријске 221. дивизије са седиштем у Белој Цркви.

Иако је Српска војска држала фронт на Дрини, Сави и Дунаву, у току ноћи 1/2. новембра код Великог Градишта непријатељ је убацивао појединачне групе, са којима су се наше јединице брзо обрачунавале.

Ипак, у непријатељској војсци је завладало велико расуло и немир. Војници одбијају да слушају официре и изјављују да им је доста рата и боје се да ће Српска војска да пређе Дунав у Банат. То су пренели наши обавештајци који су током ноћи 1/2. новембра прелазили на непријатељску територију. Једна велика јединица у селу Белобрешки донела је одлуку да се 2. новембра разиђу кућама, с обзиром и на чињеницу да је у целој Аустроугарској избила револуција и да владају немири, посебно после гласина да је убијен гроф Тиса.

СИН ВАЛЈЕВСКОГ ОКРУГА БЕОГРАДСКА штампа објавила је вест о доласку војводе Мишића: „Прексиноћ је допутовао у Београд начелник Штаба Врховне команде војвода Живојин Р. Мишић, славом овенчани победилац, за чије име је тесно везан последњи, највећи и најсјајнији успех Српске војске. Војвода Мишић, син ваљевског округа, који је Србији дао толике славне јунаке и војсковође, најмаркантнија је појава у Српској војсци. За његово име везана су два највећа успеха у светском рату: овај сада и слом Поћорекове офанзиве у новембру 1914. године. Војвода изгледа свеж, крепак и необично весео. Нека му је срећан долазак у нашу средину“!

Неколико српских ратних заробљеника који су се спасли и прешли Дрину изјавили су да је свим немачким и аустријским јединицама наређено да напусте Босну и Херцеговину из бојазни да ће Српска војска предузети операцију за ослобођење Сарајева. Ови заробљеници успели су лако да побегну из ропства, јер и у граничним немачким јединицама владају немир и страх.

Дивизијама Прве армије дат је задатак да спрече сваки саобраћај Савом и Дунавом, а у наређењу Врховне команде, писало је и следеће:

Било би корисно, ако би се наши слаби делови или патроле, могли пребацити на територију Аустроугарске. Ово ће бити могућно учинити нарочито на фронту Босне. За ово употребити само људе који се јаве добровољно споразумно са тамошњим становништвом. Треба настојати да се војницима омогући стварни одмор после надчовечанских напора које су издржали. У том циљу вршити осматрање ових река сасвим слабим деловима, пошто нема изгледа да ће непријатељ покушавати било какву акцију.

Уколико Савезничке трупе буду стигле да смене делове армије, армија ће се постепено померити према западу“!

Одмах су предузети радови на обнови комуникација и порушених мостова, пружала се помоћ становништву у пољским радовима, складиштила се и поправљала тешка артиљерија, припремале униформе и обућа, предузимала санитетска нега и евакуација рањених војника...

Последњи остаци непријатеља одступили су са ослобођене територије Краљевине Србије 1. новембра око 11.00 часова. Радило се о једном заосталом батаљону аустријске војске, који је за собом, у журби, оставио митраљеско одељење и комору.

У 11. часова 2. новембра капетан Јован Крстић из 2. коњичког пука Колубарског одреда ујахао је у Шабац.

Дивизијски коњички ескадрон брзо је савладао групу од 15 непријатељских војника које је протерао са Мокре Горе до граничних караула Дуле и Балван, крај којих се, према мештанима, до 2. новембра увече налазило педесетак аустријских војника.

Патроле су извиђајући у току 2. новембра сазнале да је непријатељ имао доста артиљерије, поготово око Вишеграда. Из две батерије аустријског 18 артиљеријског пука, које чине војници Чеси и Пољаци, саопштено је муслиманском становништу да при наиласку Српске војске не напушта Вишеград, јер га они неће бранити. Иначе, пред Вишеградом је било неколико брдских хаубица, којима су асутријски официри извадили затвараче, а гранате побацали у Дрину.

Крај