ДАЛЕКО од тога да су Петровићи-Нјегоши били обична црногорска породица. Родоначелник братства, Херак Хераковић, према народном предању, које је у доброј мери потврдило истраживање Риста Ковијанића из Которског архива, доселио се на подручје Нјегуша из Дробњака у 15. веку, према неким веровањима с планине Нјегош, по којој је читаво насеље добило име. Ова породица још пре досељавања на простор Нјегуша или Лединца (средњовековни назив), била је повезана с Котором и бавила се караванском трговином између овог, значајног приморског средишта и залеђа, што јој је доносило велике приходе, о чему сведоче бројна документа из Которског архива.

Петровићи, дакле, нису били сиромашна породица него богата, с развијеном трговачком традицијом и високим нивоом економске свести, потпуно неуобичајеним за црногорске породице тога доба.

Претпоставља се, да су се управо због которске трговине, Хераковићи и доселили на Нјегуше, јер су преко овог подручја Црногорци продавали своје сточарске производе на которском пазару, у замену за жито, со, прах и олово...

Истовремено, становници Нјегуша морали су бити писмени и то не само на српском језику, него и на италијанском, пошто је званична кореспонденција вођена на овом језику. То је чланове ових породица, природно, опредељивало за Цетињски манастир и свештеничку службу, једино место где се чувала преко потребна писменост.

Долазак првог Петровића на владичански трон, 1697. године отворило је овој породици неслућене могућности за богаћење, економски, политички и културни развој, пошто су имали право и својеврстан монопол над коришћењем манастирског земљишта и манастирске имовине. То право и привилегија долази до пуног изражаја у време када су владике из ове породице саградиле два манастира на Млетачкој територији - Под Маине, у време владике Данила, и Стањевиће, у време владике Саве.

Ови манастири поседовали су, поред пашњака, и богате винограде и маслињаке, којима су се највише користили Петровићи, заштићени тако од гладних година којима су други Црногорци били изложени. Зато је писменост и опредељење за свештеничку службу, у неку руку, била обавеза за све чланове породице Петровић-Нјегош, јер су управо писменост и познавање италијанског језика омогућавали овој породици да држи у својим рукама трон Митрополије црногорско-приморске и Скендеријске.

Дакле, потпуно је погрешно мишљење да је Нјегош, тек тако, од обичног чобанчета, без неке велике спреме, постао владика и господар Црне Горе. Претпоставља се да су сва петровићка деца мушког пола била писмена, као и то да су сви Петровићи и Радоњићи знали италијански језик. Могућ губитак владичанског положаја, након више од сто година коришћења манастирских имања, представљао би праву економску катастрофу за ово братство.

У таквој породици, 13. новембра 1813. године, по старом календару, рођен је Раде Петровић, син Тома Маркова и Иване, рођене Пророковић. Када му је било десет или једанаест година, учи се првој писмености код цетињског калуђера, Мисиала Цветковића, и владичиног секретара, Јакова Цека.

Тих дана из Лајпцига, где је слушао студије филозофије, на Цетињу се обрео Сима Милутиновић Сарајлија.

ШКОЛА У МАНАСТИРУ САВИНА МЛАДИ Раде Томов, ког је стари владика необично ценио, потом се школовао у Топлој, код Јосифа Троповића, калуђера манастира Савине. Одрицање Ђорђија Савова Петровића да се прими владичанског чина, определило је његовог стрица, старог владику да наследника потражи у четрнаестогодишњем младићу.

Владика Петар није имао другог избора, нити бољу прилику, него да искористи долазак овог српског пустолова, тада већ славног песника и интелектуалца, да младог Рада Томова припреми за владичански позив, покушавајући да му надомести недостатке формалног богословског образовања.

Долазак Симе Милутиновића Сарајлије на Цетиње, током 1827. године било је пресудно за формирање интелектуалног, духовног и политичког профила Рада Петровића. Многи су се питали у чему је тајна Симине педагогије, ако његово учење и подучавање уопште можемо назвати педагогијом, да младог његушког чобанина, заинтересује за дубину и смисао васионе, микрокозме, величину и божанственост стваралаштва осликаног у светској литератури у делима Хомера, Гетеа, Милтона, Пушкина, Игоа и Ламартина. Тајна се није крила само у Симином необузданом духу, живој интелигенцији, радозналости коју је поседовала ова несумњиво најромантичнија фигура српског романтизма.

Тајна Нјегошеве мудрости залази у дубину породичне историје Петровић-Нјегош и без њеног разумевања не може се правилно схватити ни објаснити величина и генијалност његове личности. Исидора Секулић у свом најпознатијем есеју "Нјегошу-књига дубоке оданости" указује на постојање старе, данас готово заборављене традиције, древног континуитета и трајања, чији је Нјегош директни продукт. По њој, Нјегош је био интегрисана личност или "ствар од једног комада".

Није Сима Милутиновић Сарајлија био једини учени човек на Цетињу. Свакако треба нагласити и много дубљи и значајнији утицај на Нјегоша његовог стрица, Петра Првог Петровића Нјегоша, најауторитативније и најмудрије личности у историји породице Петровић-Нјегош, под чијим се назором обучавао и васпитавао будући владика и господар Црне Горе и Брда.

Стари архипастир, са обе ноге у гробу, тежио је да свог наследника добро припреми за историјску мисију која га је очекивала, да га дисциплинује, преусмери му бујну младићку енергију и велику животну снагу, којом обилује његово касније поетско дело, ка осећају дужности, припадности братству и племену, црногорском народу, српству, словенству и Русији.


(Наставиће се)