ФЛОРА Сендс, најмлађа ћерка у свештеничкој породици из Лондона, када је чула да су малену Србију напале далеко снажније и добро наоружане снаге Аустроугарске монархије, добровољно се придружила групи од девет Енглескиња и Американки да крене у помоћ том непознатом и далеком народу.

Приликом њене посете Београду, Александар Петковић је у "Вечерњим новостима" од 12. новембра 1954. године, у чланку "Наша Енглескиња", записао њене речи: "Ја сам увек била на страни малих нација и слабијих".

Флора је у августу 1914. године преко Француске, Италије и Солуна стигла у Крагујевац и прихватила се болничарског посла. Када је у тој години одбијен напад непријатеља враћа се у Енглеску и агитује за помоћ рањеним и болесним Србима. Од прикупљених 2.000 фунти купује 120 тона санитетског материјала и са тим драгоценим товаром креће бродом за Србију. Јануара 1915. године стиже у Ниш и српској војсци предаје санитетски материјал, а од др Суботића, председника Црвеног крста Србије, тражи распоред за рад у болници где је најтеже.

У том времену најтеже је било у Ваљеву, где је било жариште пегавца и других тешких обољења. Тамо се свакодневно умирало, а болест није мимоилазила ни медицинско особље. Према неким подацима, страдало је више од половине српских лекара. Флора је са својом америчком другарицом Емили Симондс, вредном медицинском инструментарком, хтела баш тамо да буде болничарка. Енглески конзул се томе успротивио:

ВАТРЕНО КРШТЕНјЕ ДОБРОСАВ Туровић, историчар из Лесковца, у својој књизи о Миладину Поповићу из Гајтана код Медвеђа, ратном другу Флоре Сендс, наводи да је Енглескиња имала прво ватрено крштење у одступним борбама против Бугара. У повлачењу преко Албаније, Енглескиња је од српских војника примљена одушевљено, уз задивљујуће поштовање и свесрдну помоћ у најтежим тренуцима. Издржала је мраз, умор, глад, колебања - као и сви остали.

- Не дозвољавам вам! Тамо идете у сигурну смрт. Болесничко особље у Ваљеву просечно живи један месец.

Флора није послушала конзула већ је са лековима кренула у жариште епидемије. Уз највеће напоре радила је све док су је ноге држале, а онда је постала тежак тифусар. Снажно тело и јака воља за живот извукли су је из сигурне смрти, прездравила је и одмах се вратила на свој посао. Када је епидемија сузбијена, вратила се у Енглеску да поново агитује за помоћ Србима. То је, нажалост, кратко трајало, пошто је рат у другој половини 1915. године обновљен: Аустрија, Немачка и Бугарска свом силином насрнули су на Србију. Флора није могла да седи мирна док српски народ крвари. Креће из Марсеља у јесен 1915. године бродом "Мосул" где упознаје др Изабелу Емсли, која је путовала у Србију с јединицом Гертон и Нјунем у оквиру Болница шкотских жена.

Флора је желела да се у Србији прикључи болници у Ваљеву, али је у Пиреју сазнала да је пут пресечен, а јединица леди Паджет у Скопљу заробљена од Бугара. Са три члана из јединице Српског потпорног фонда у Скопљу: Мјуријел Херберт, Елија Линден и Доли Мајлз, полази возом за Битољ где их је сачекао британски конзул господин Гринг. Он их је обавестио да се очекује да цела Србија буде окупирана и да се без оклевања одмах врате у Солун. Флора је била упорна, желећи по сваку цену да стигне у Србију, док су остале три сапутнице послушале конзула и вратиле се у Солун.

Пошто није могао да је убеди, Гринг је Флору превезао својим колима у Прилеп, где су се у подножју Бабуне водиле жестоке борбе, а у граду је радила српска болница. Флора је, међутим, желела да буде што ближе фронту па је са задовољством прихватила понуду да ступи у амбуланту Другог гвозденог пешадијског пука "Књаз Михаило" српске Прве армије. Ту је упознала команданта пуковника Милића, који је обавестио да пук ускоро креће у повлачење преко Албаније и да амбуланта мора да се остави, а рањеници и болесници отпусте. Смиреним гласом је затим рекао Флори: "Боље би било да одете сада, док се још може прећи преко границе у Грчку".

Изненађена предлогом, Флора је узвикнула: "Али, ја желим да останем с Другим пуком". Командант Милић, као да је очекивао такву реакцију, смирено је наставио да јој објашњава ратне тегобе, како би је убедио да промени мишљење. Флора се, међутим, није дала, била је упорна да остане и помаже у превијању рањеника током одступања. Када се више није имало куд, Милић се, занет мислима, окренуо Флори и додао: "Па, можда бисмо могли да вас узмемо у војску". Милић је нагло устао, скинуо са своје еполете ознаку "2", и прикачио је Флори на њен елегантни смеђи капут. "Ето, сада сте редов у Другом пуку српске Прве армије. Разуме се, Ваше ступање у војску мораће да потврди командант дивизије. Али, то ће се сигурно уредити".

После тога, Флора је добила кобилу Дијану и посилног омаленог и доброћудног Драгутина, што је био знак официрских почасти. Војници су заволели новог члана свог пука и од миља је прозвали "наша Енглескиња".

Неколико дана касније Флора је с пуковником Милићем била примљена код команданта дивизије пуковника Васића. У канцеларији команданта био је и капетан О'Грејди из Британске војне мисије. Још једном су официри Васић, Милић и О'Грејди покушали да убеде Флору Сендс да се врати у Солун, јер се то још могло. Објаснили су да је у супротном чекају велики напори и потпуна неизвесност. Флора се поново није дала, одлучно је одбила повратак, у жељи да са пуком пређе преко Албаније.

Пуковник Васић је устао, пришао Флори и рекао: "Врло добро - пуковник Милић се о Вама веома похвално изражава и причао ми је колико Вас пук поштује, а Ваше присуство ће, сигуран сам, храбрити војнике пошто представљате нашег савезника Енглеску. Захваљујем Вам и желим сву срећу".

Уследиле су честитке, а Флора је изашла радосна пошто је постала српски војник.

(Наставиће се)