КАДА је Рузвелт стигао у Каиро, на састанак са Черчилом и Чанг Кај-Шеком, договорен за 22-26. новембар, позвао је Пурића и мене у дом амбасадора Кирка, у коме је боравио. Захвалио сам му, што су контингенту наше војске у Вашингтону предали „Б-248“, што је била прва стварна помоћ коју смо примили од америчких ваздухопловних снага.

Убрзо смо прешли на разговор о Михаиловићу и Титу и улози коју Југославија треба да има у рату. Рузвелт је рекао Пурићу и мени да је успео да помири Де Гола и Жироа и да се нада да ће моћи да помири Михаиловића и Тита. Пурић је истакао да је можда ипак лакше помирити два генерала него вођу народне снаге и вође комунистичке револуције. Рузвелт је предложио да би можда најлакше било, пошто је Италија капитулирала, ујединити две снаге отпора у Југославији тако што ће се оне поделити на две зоне деловања, западну и источну. Предложио је да Тито контролише западну, а Михаиловић источну, али да целина територије буде под савезничком врховном командом у Италији, генералом Александером и генералом Вилсоном.

Питао сам Рузвелта о планираном искрцавању Савезника на нашу обалу, али он је нејасно одговорио да тај покрет зависи од опште ситуације у Средоземљу. Објаснио сам му да би најлакши и најефикаснији план било искрцавање на далматинску обалу. „То је већ сломљен орах, лакше је њега сломити до краја него напињати други“, рекао сам. „Треба да нападнемо Немачку тамо где је најнезаштићенија у Европи, на Балкану“...

Рузвелт се, међутим, уопште није сложио са мном и сматрао је да Немачку треба напасти тамо где је најјача, тј. у Француској. Такође је истакао да је Француска наш одани савезник и да јој он дугује пуну подршку. Рузвелт је рекао да на састанку са Стаљином у Техерану намерава да разговара о могућности заједничке савезничке офанзиве против Немачке и да утврди датум те акције.

ЧАНГ КАЈ-ШЕК У БЛОКАДИ ПРЕ конференције у Техерану, Чанг Кај-Шек је покушао да ступи у везу са мном и са мојом владом. Нашао се у врло сличној ситуацији као ми, и желео је да успоставимо дипломатске односе. Никада нам није дозвољено да се са њим сретнемо. Стивенсон и Британци и Американци су се томе супротставили.

Рузвелт је био одушевљен покретом отпора у Југославији и рекао је да ће послати Михаиловићу морнаричке официре и „мисију“ Титу.

Упркос томе што се у неколико тачака нисмо слагали, Рузвелт је изразио своју пуну подршку мојој влади и уверавао ме је да могу увек да рачунам на њега, као на личног пријатеља и савезника. Обећао је да ћемо се видети кад се буде враћао.

Конференција три велике савезничке силе одржана је од 28. новембра до 2. децембра у Техерану, обележивши кризу у промењеној политици Савезника. Прва тачка споразума постигнутог у Техерану садржала је одлуку по којој се за основну снагу у борби против Немаца у Југославији признаје народноослободилачка војска, под командом Тита, и партизани су у потпуности признати као савезничка војска. Тако су се одрекли Михаиловића и напустили га.

У међувремену је Тито, свестан како се ствари развијају, сазвао друго заседање АВНОЈ-а, народне скупштине, састављене од чланова народноослободилачког покрета. Овај историјски скуп одржан је 29. новембра у Јајцу, босанском граду у коме се у то време налазио Титов Врховни штаб. Изабрани су привремена влада, национални комитет, а Тито је био председник и др Иван Рибар је био изабрани председник АВНОЈ-а. Одлуке донете том приликом биле су следеће:

АВНОЈ је прихватио одлуку којом се влади у избеглиштву у Лондону одузима право законите владе Југославије.

Краљу Петру Карађорђевићу и осталим члановима династије Карађорђевић забрањује се повратак у земљу.

Питање државног уређења, као и да ли ће бити република или монархија, решиће се после рата.

У наставку је Тито унапређен у чин маршала Југославије и комесара народне одбране.

По Рузвелтовом повратку из Техерана, тражио сам да га видим, али ми је речено да је врло болестан и да никог не прима. То ме је веома разочарало после предлога које је дао. Било ми је познато да друге прима и мислио сам да га је можда стид да разговара са мном после тога што ме је на Техеранској конференцији оставио на цедилу и био сам зачуђен што је за време Конференције боравио у совјетској амбасади.

Амбасадор Стивенсон ме је, међутим, обавестио да Черчил жели да се састане са мном, али без Пурића, 10. децембра. Отишао сам са амбасадором Стивенсоном у британску амбасаду да га посетим. Черчил је био у кревету, изгледао је врло уморно и исцрпљено. Био је изузетно лоше воље и уопште није личио на себе. Није поменуо Конференцију, али је започео разговор о Титу. Черчил ми је рекао да ће Тито бити његов човек и да ја треба да се вратим у Југославију. Одговорио сам: „Да ли треба одмах да идем?“

Не“, рекао је Черчил. „Не одмах, пошто би Тито онда био компромитован. Отидите кроз шест месеци. То мора бити тако, ако ни због чега другог, онда да спречимо још један споразум између Тита и Москве.“

Черчил је рекао да би требало да се састанем са Дикином и Меклином, два човека која су била у Југославији са Титом. Сложио сам се. Истог дана увече Черчил је тражио да види Пурића и њему је саопштио мање веселе новости. Неће бити више, рекао је, помоћи за Михаиловића, све ће ићи Титу. Пурић је покушао да апелује на његову савест, рекавши му да не може тако нешто да уради и да изда савезника из 1914. године.

Ви сте Черчил“, рекао је Пурић. „Ви нисте само за Енглеску, већ за историју и за цео свет, а цео свет и историја ће просудити о Вашој улози.“

Черчил је само рекао да Михаиловић сарађује са Немцима. Пурић је љутито тражио доказе.

Немам доказа“, одговорио је Черчил, „али довољно ми је то што сарађује“.

(Наставиће се)