КАДА је избио рат, Југославија је имала свега шест армија, укључујући шеснаест пешадијских и једну коњичку дивизију, а за време рата могли смо да мобилишемо још једанаест дивизија. То је било укупно двадесет осам дивизија, иако никад није било довољно средстава да се добро опреми више од двадесет пет дивизија.

Наша одбрана у то време била је слаба, а постала је, због лошег заузимања положаја, још слабија. Уместо да се највећи део јединица концентрише у планинским центрима, јединице су биле разбацане у групе дуж наших граница. Изложио сам генералу Симовићу своје мишљење да треба само мали део снага држати на границама, а да главни део наших јединица треба да буде у средњем и јужном делу земље. Овакав положај олакшао би и контранапад и повлачење преко Албаније, до грчке границе и омогућио би нам да тамо савладамо италијанске јединице и да им одузмемо опрему и употребимо је, а на тај начин бисмо се придружили грчким снагама, уколико то буде потребно. Генерал Симовић се сложио са мном, али његова наређења за велике покрете издавана су и извршавана споро, тако да је покрет на нови положај тек почео, када су Немци напали.

Током прва три дана своје владавине имао сам толико тога да урадим. Почињао сам у 7 ујутру и често сам завршавао читање последњег извештаја у 1 ујутру. Упознавао сам се са оним што треба да радим и постепено сам почео да стичем нове представе. Проводио сам сувише времена, слушајући страшне интриге и оптуживања које су ми износили чланови нове владе против старе.

Мој добар пријатељ, амерички посланик, господин Артур Блис Лејн, посетио ме је и замолио сам га да пошаље хитно телеграм председнику Рузвелту и да тражи приоритет у испоруци ловачких авиона и бомбардера, јер смо имали 600 посада, спремних да у њима лете, а и новац да авионе платимо. Примио сам врло охрабрујући радиограмски одговор од председника, у коме каже да жели да пружи сву помоћ херојском српском народу и у коме је обећао хитну испоруку ратног материјала.

Дан за даном, сат за сатом, вести о концентрисању немачких група на нашим границама постајале су све алармантније, али сам тек 4. априла успео да убедим Симовића да је мобилизација наших јединица потребна. Најзад је издао наређење за тајну мобилизацију, за чије је извршење, наравно, било потребно много времена.

Народ у Београду је осећао да је рат близу. Многе породице напустиле су град, и то мирно и без панике. Да заустави евакуацију Симовић је објавио преко штампе и радија, да ће свако ко напусти кућу и посао бити строго кажњен. Цивилна одбрана је била на најнижем нивоу. На пример, наш систем замрачивања почивао је на томе да се у читавом граду искључи струја. Последица овог драстичног метода била је не само паника, већ и стварна опасност, нарочито у болницама и фабрикама, где најчешће није било осветљења за случај опасности.

Моји лични обавештајци јавили су ми 4. априла да је немачки напад утврђен за 6. април рано ујутру.

Вест сам одмах пренео генералу Симовићу и министру војске и морнарице. Одбили су да то схвате озбиљно и стално су понављали да Немци имају најбоље намере, да смо потписали пакт, да је наша неутралност загарантована и тако даље.

Одлучио сам да се из мермерног здања, у коме сам радио преко дана, преселим у Бели двор, који је имао модерно опремљено склониште, укључујући и сопствено електрично постројење и директну телефонску везу са председником владе, командантом генералштаба и командантима оружаних снага.

БЕОГРАД ОТВОРЕНИ ГРАД БИО сам сигуран да ће први немачки потез бити велики напад на аеродром у Београду, где је била концентрисана већина наших ваздухопловних оружаних снага и убедио сам Симовића да је потребно да авионе пребацимо на друге аеродроме у земљи. Прогласио је Београд отвореним градом и пребацио противавионску одбрану ван града. Сматрао сам да је то бескорисно после силовитог напада на Ротердам.

Имао сам аудијенције и прочитао извештаје 5. априла ујутру. Јутро је прошло мирно, а за време ручка зачуо се први аларм који је упозорио на ваздушни напад. Позвао сам телефоном команду ваздухопловства, претпостављајући да је у питању вежба и обавештен сам да су два неидентификована извиђачка авиона, летећи врло високо, прешла румунску границу и упутила се ка Београду. Један „месершмит“ је послат да извиди ситуацију.

Тражио сам од команде ваздухопловства да ме редовно обавештава и наставио сам ручак. Неколико минута касније зачуо сам сигнал „све чисто“ и ваздухопловна команда ме је обавестила да су се два авиона вратила преко румунске границе.

После подне сам имао аудијенције до око 5 сати, мало се одморио, а онда се одвезао до шуме, поневши пушку, пошто сам намеравао да пуцам, не бих ли се одморио. Док сам био тамо, сирена је поново најавила ваздушни напад и на путу ка колима видео сам извиђачки авион „физелер сторх“ како кружи изнад двора. Пошто је свим југословенским авионима било забрањено да надлећу двор, закључио сам да авион мора бити немачки. Кроз неколико секунди појавила су се три наша „харикена“ и испалила су хице, упозоравајући га и покушавајући да га присиле да слети, али се он изгубио.

Кад сам се вратио у двор, ступио сам у везу са командом ваздухопловства, из које ми је рапортирано да су два непозната авиона прелетела град и да су наша погранична места била у немогућности да нас упозоре, јер су везе биле у прекиду. „Честитао сам“ им и упитао: шта би урадили, да су авиони којим случајем били бомбардери. „Пуцали бисмо“, одговорили су ми.

Те вечери вечерао сам са пријатељима. Било је то право национално вече. Свирали смо гитару и певали старе српске песме, као да смо знали да нам је то последње заједничко вече. Забава се завршила врло касно и у један сат отишао сам на спавање.

(Наставиће се)