КНЕЗ Павле се у пратњи др Шубашића вратио у Београд. У 7 сати увече, генерал Симовић је отишао са начелником Генералштаба на земунску станицу и у 7.10 краљевски воз је ушао у станицу. Кнежева телесна гарда појавила се на прозору и, у моје име, од њих је затражено да не пружају отпор. Све је прошло мирно. Кнез, обучен у цивилно одело, седео је у салону видно уморан и утучен. Од њега је затражено да напусти воз, јер га чека председник владе. Устао је и рекао само: „Мислим да сам стигао на време“. На перону је поздравио генерала Симовића и заједно су се одвезли у Генералштаб где је потписао да се одриче намесништва.

Моје лично искуство у време преврата почело је у 6 сати ујутру 27. марта 1941. када је Раденко, мој лични слуга, ушао у моју собу, јако ме протресао и пробудио. Рекао ми је да ме у гостинској соби чека управник, који жели хитно да ме види. Такође ми је прошапутао на уво да водим рачуна шта радим и шта говорим, пошто су се, изгледа, војска и ваздухопловне снаге у граду побуниле против владе.

Иако сам се обукао најбрже што сам могао, генерал Косић је неспокојно ходао унаоколо, машући стално руком и, пожурујући ме, викао: „Јесте ли спремни? Пожурите!“ Кад сам се обукао, кренуо сам за њим и још ошамућен, сео сам у отворени аутомобил, упитавши поспано „Куда идемо?“ Рекао ми је да ћемо се одвести у штаб гарде где ме чека гарда, постројена на парадном полигону. „Морате да одете и да се покажете“ рекао је, „јер су то људи који ће вас бранити кад дође време“. Нема сумње да ни јединице гарде, исто као ни ја, нису знале повод за ову рану јутарњу смотру.

Кад смо се вратили у двор, укључио сам радио, на Раденков предлог. На своје запрепашћење, чуо сам глас који личи на мој, како издаје следећи проглас:

Срби, Хрвати, Словенци,

У овом тренутку, тако озбиљном за наш народ, одлучио сам да преузмем краљевску власт. Чланови намесништва прихватили су исправност разлога за овакав мој потез и одмах су својевољно поднели оставку.

Моје, краљевска војска и морнарица, одмах су ми се ставиле на располагање и већ извршавају моје налоге. Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се окупе око престола. У садашњим тешким околностима, ово је најпоузданији начин да се очува унутрашњи поредак и спољни мир. Овластио сам армијског генерала Симовића да састави нову владу. Са вером у Бога и у будућност Југославије, позивам све грађане и представнике власти у земљи да испуњавају дужности према краљу и отаджбини“.

До тог тренутка генерал Косић је већ сасвим побеснео. Улетео је као олуја у моју собу и објавио да су „побуњеничке“ јединице заузеле све званичне зграде и да опкољавају двор. Чупао је косу и био је убеђен да ће нас све побити. Рекао је да је издао наређење гарди да отвори ватру на сваког „побуњеника“ који се приближи двору. Брзо сам забранио такву акцију, рекавши: „Немојмо да допустимо непотребно крвопролиће!“

Предложио сам да од команданта такозваних побуњеничких јединица затражи да дође и да ме обавести шта се догађа. „Веома добра идеја“, рекао је, „и када дође, ухапсићемо га“. То ме је веома узнемирило и строго сам му саопштио да не желим да ико буде ухапшен. На крају се сложио да оде и кроз капију разговара са „побуњеницима“.


БЕС ГЕНЕРАЛА КОСИЋА БРЗО сам обукао кућни капут и отишао у гостинску собу где ме је чекао генерал Косић, бесан и разбарушен. Рекао ми је да се сместа обучем, пошто је извесна група младих, усијаних официра војске и ваздухопловства повела своје јединице у град и заузела зграде Генералштаба, Министарства војске и морнарице, и Главне поште, и да су сви телефонски каблови у прекиду. Док сам се облачио размишљао сам шта се дешава, јер претходне вечери није било наговештаја сличног догађаја.

Изашао је из аутомобила и рекао капетану батерије гарде да намерава да разговара са „побуњеницима“. „Отворите капије“, рекао је „и ако ми се нешто догоди, пуцајте“. Приближио се тенковима. Јак, млад регрут га је узео и подигао у тенковску куполу пре него што је могао да прозбори и реч. Тенк се онда окренуо и кренуо низ улицу ка граду. Артиљерија се није не померила.

Вест о овом догађају чуо сам за време састанка у очевој радној соби са министром двора, господином Антићем, и неким командантима гарде и ађутантима који су, сви, кад су чули новости, инсистирали да пошаљем, по гласнику, наређење у писаној форми команданту Дунавске дивизије на периферији Београда, да нападне и савлада јединице које су опколиле двор. Овај гласник убациће се у редове „побуњеника“, претварајући се да има поруку од мене за генерала Симовића. Једноставно сам одбио да потпишем такво наређење и да имам ма какве везе са овом операцијом. Касније, одбио сам да дозволим било какво крвопролиће, посебно зато што ми се чинило да је преврат доживео потпун успех, макар у граду Београду, и да би, макар и један метак, испаљен у том тренутку, изазвао грађански рат.

Убрзо после тога, један представник „побуњеника“ затражио је да види министра двора. Рекао му је да је воз у коме је путовао мој стриц Павле зауставио у Загребу командант гарнизона и да га је сместа вратио за Београд. Када ме је министар обавестио о овоме, постао сам убеђен да ова побуна није локална, већ да је захватила целу земљу. Предложио сам му да пошаље гарду назад у касарне, али је он одговорио да не може ништа да уради, док се не врати намесник, јер има наређење од њега.

Остатак дана прошао је без догађаја. Јединице су остале тамо где су и биле, окренуте једна према другој: сви су чекали да се врати мој стриц. У 7.10 воз је ушао у земунску станицу (пошто није било везе до Београда) и мој стриц је, у пратњи генерала Симовића, отишао у Генералштаб где је потписао одлуку о подношењу оставке на положај намесника. Речено му је да је спреман специјални воз који ће, те вечери, њега и његову породицу пребацити до Грчке. Онда су га отпратили до Белог двора, где ме је обавесто да је поднео оставку и да, од тог тренутка, имам пуну краљевску власт и одговорност.


(Наставиће се)