НА опште чуђење, 14. фебруара, председник владе Цветковић и министар иностраних послова Цинцар-Марковић отпутовали су у Берхтесгаден, „на позив Хитлера“, да расправе будуће односе између две земље.

Министри су се вратили 26. марта са завршног пута у Немачку и издали званично саопштење да је Тројни пакт потписан у Бечу и да смо званично приступили силама Осовине. У изјави је, такође, речено да пакт садржи тајне клаузуле које за нас представљају велику предност.

Увече 26. марта 1941. телефонирао ми је стриц Павле и рекао да иде на Брдо (код Крања), возом, јер је уморан и потребан му је одмор од неколико дана. Док сам вечерао, генерал Косић је затражио да ме види у осам сати. Дошао је у својој парадној униформи, пошто је мог стрица испратио на станицу, и бранећи се, почео да објашњава разлоге за одлуку владе. Уверавао ме је да је пакт само формалност и да тајне клаузуле, садржане у пакту гарантују нашу потпуну неутралност.

Говорећи што је мирније могао, напрегао се да ми објасни да ће нас то у овом тренутку оставити изван рата и да је, пошто западне силе нису у могућности да нам помогну, потписивање пакта био једини начин да добијемо у времену и наставимо наш програм наоружања, до тренутка, кад нам овај пакт не буде више потребан.

Осећамо да је наша дужност“, рекао је, „да очувамо јединство и интегритет Југославије до 6. септембра, када ће наше Величанство бити пунолетно и преузети закониту власт и обавезе“. Усудио сам се да приметим да, са њихове стране, уопште није паметно што желе да пренесу на мене, дечака од осамнаест година, одговорност под оваквим условима и у оваквом тренутку.

Упитао сам га, да ли зна и да ли схвата каква ће бити реакција нашег народа на објаву о потписивању пакта, и упозорио га да, уколико влада не буде била способна да јавности да разумно објашњење, може доћи до опасног, силовитог непредвиђеног одговора.

Током расправе, почео је да прети и муца, оповргавајући разлоге које сам навео као узроке за овакво понашање владе. Недвосмислено сам му рекао да његови разлози могу да буду убедљиви и логични само некоме ко је лишен националног поноса.

СРАМОТА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ ПРЕ него што је предузет последњи корак, регентски савет је затражио од министра војске и морнарице генерала Пешића, да позове све генерале на неодложан састанак по питању текуће војне ситуације. Састанак је одржан 18. марта у кући команданта Београда. Сви су се сложили да је, са војне тачке гледишта, ситуација веома озбиљна за Југославију и да се мора учинити све што је могуће, да се избегне рат са тада свемоћним силама Осовине. Генерал Симовић је, међутим, рекао да би, према његовој оцени, пакт са Хитлером био срамотан за Југославију, а посебно за Србију.

Пред крај нашег разговора, поновио сам да сам убеђен да влада и генералштаб праве врло велику грешку што раде супротно осећању народа и што му ништа не објашњавају и што га не обавештавају о разлозима за своју политику, као и о томе шта она подразумева. „Уколико желите да придобијете поверење народа, од кога зависите, треба да му на његовом сопственом језику објасните шта се догађа. Уколико то не учините, открићете да вам је он најгори непријатељ“. Наш разговор се завршио у три сата ујутру овом незадовољавајућом примедбом и остао сам сам.

Овај разговор вођен је уочи преврата 27. марта. Преврат је имао далекосежне последице и представљао је још храбрији чин због тога што је Југославија била неприпремљена за рат са Немачком који је неизбежно уследио. Због овог рата, Хитлер је морао да одложи напад на Русију, а кашњење је било непроцењиви допринос савезничкој ствари.

У првим месецима 1941. године, сви састанци истакнутих југословенских политичара са немачким министрима представљани су као куртоазне посете. Посета мог стрица Павла Хитлеру, у Бергхофу, 7. марта, за коју се, упркос великој тајности посете, сазнало у Београду 9. марта, показала је свима јасно шта се дешава.

Побунама и демонстрацијама растеретила се пренапета атмосфера у граду. У кафанама, на састанцима, на скуповима, једини предмет разговора била је намера владе да потпише пакт. Патриотске песме из Првог светског рата могле су се чути на свим јавним местима, у аутобусима, трамвајима, па чак и у двориштима цркава.

Пре него што је отишао да потпише пакт, Цветковић се састао с кнезом Павлом и још једном су расправљали о стању оружаних снага у земљи. У 10 сати увече, 22. марта, позвали су генерала Симовића да га питају да ли постоји неки план за побуну. Генерал Симовић је обавестио и њих и генерала Пешића, министра и доктора Мачека, који су такође били присутни, да, иако нема конкретног плана за преврат, постоји злослутно незадовољство међу млађим официрима. Отворено је рекао да не верује да би војска, у било ком случају, поднела пакт са Немачком који би учинио Југославију вазалом те земље.

У самој влади, у знак протеста против немачког пакта, три српска министра су поднела оставке: господин Будисављевић, господин Константиновић и др Чубриловић. Цветковићу је било тешко да овим људима нађе замену.

Цветковић је, 23. марта, у пратњи министра иностраних послова господина Марковића, отишао у Беч да потпише пакт. Чим се за то сазнало, свугде су почеле демонстрације. Велике групе студената извикивале су пароле „Боље рат него пакт!“, „Боље гроб него роб!“, „Доле издајничка влада!“, „Доле Хитлер!“. У Крагујевцу, 120 миља од Београда, демонстрације 150.000 патриота морале су да угуше полиција и војска. Уочи потписивања пакта, стари војници и официри одржали су велики скуп на коме су једногласно одлучили да се томе супротставе. Универзитети, патриотске установе и многе друге организације донели су исту одлуку.

Свештеници Православне цркве и главни службеници широм земље такође су били против пакта. Чак и полиција, док се трудила да врши своју дужност и одржи ред, саосећала је са народом.


(Наставиће се)