ОД око 800 преживелих шпанских бораца, њих 275 успело је да се пробије до Југославије и да оде у нови, такође антифашистички и партизански рат, у којем ће, опет, половина њих изгинути.

Кад је Шпански грађански рат, у пролеће 1939. године окончан победом Франка, уз свесрдну и пресудну помоћ Хитлера и Мусолинија, за шпанске добровољце настала су тешка времена.

Куда сада? Над Европом се наднео баук фашизма, а Шпанијом је завладао мрак. Око 250.000 шпанских избеглица побегло је из земље, а сваки дан је Франко стрељао стотине грађана.

Министар у Мусолинијевој влади, гроф Ћано, посетио је те године Шпанију, непосредно после слома републике и записао у дневнику ужасавајуће податке - да је у Мадриду сваког дана стрељано око 300 људи, у Барселони 150, Севиљи 60. А Каудиљо је јавно претио: „Ако буде било потребно, поубијаћемо пола Шпаније...“

Преживели „добровољци слободе“, међу којима и наших 800, такође су потражили спас у избеглиштву, понајвише у суседној Француској, где их није чекала добродошлица, него сабирни логори опасани бодљикавом жицом. У своју земљу нису могли да оду јер им је законом краљевске владе био забрањен повратак.

Са каквим осећањима и са колико туге су наши шпанци, напустили Шпанију, говори и запис Марка Орешковића са шпанско-француске границе: „Стегао сам срце и ћутке закорачио преко границе. Окренуо сам се. Довиђења, Шпанијо, земљо која си ми прирасла срцу као да си моја рођена домовина“.

КРАЛЈЕВО ОДЛИКОВАНЈЕ У ПРОЛЕЋЕ 1996. године, на шездесету годишњицу Шпанског грађанског рата, шпански парламент је изгласао закон којим се свим шпанским борцима даје шпанско држављанство. То им је био обећао на крају шпанског рата ондашњи премијер Негрин. Био је то закаснели, дирљив акт. У том тренутку, у свету је у животу било још свега око 400 шпанских добровољаца, а наших само 17! Десет година касније, шпански краљ Хуан Карлос одликовао је Лазара Латиновића, председника Удружења југословенских шпанских бораца Орденом за грађанске заслуге, у знак признања свим југословенским интербригадистима.
Те године, у Југославији, која више као таква није ни постојала, били су у животу: Лазар Латиновић (91) у Београду, Драгутин Ђурђев (93) у Београду и Милојко Теофиловић (92) у Калифорнији.

Други светски рат је већ почињао. Неки наши шпанци су одведени у немачке концентрационе логоре, један број је остао у Француској, а рачуна се да је њих 350, тајним каналима и уз пуно ризика, успело да се домогне Југославије.

У животу те генерације младих ентузијаста, „добровољаца слободе“ и бораца против фашизма, почињала је нова епопеја. КП Југославије, која је била главни организатор и предводник ослободилачке партизанске борбе, прихватила је оберучке шпанске ратнике, међу којима је било највише чланова партије. Од 350 шпанаца, колико их се вратило у земљу, 275 су отишли у партизане. Са ореолом шпанске славе и ратним искуством са Иберијског полуострва, ти млади људи су чинили најзначајније и најубојитије језгро партизанског покрета. Они су били у првим редовима устанка, они су командовали првим партизанским јединицама, припала су им прва ратна признања.

Није нимало случајно што је за команданта Прве пролетерске бригаде постављен Коча Поповић, док је на чело Друге пролетерске дошао Пеко Дапчевић. У многим местима наши шпанци су били организатори устанка, команданти првих партизанских одреда.

Од 275 учесника у рату, 129 је изгубило животе у борби, скоро половина, као што је био случај и у Шпанији. А од тих преживелих, 59 су проглашени за народне хероје, а њих 30 је добило чин генерала! Четворица шпанских добровољаца су командовала армијским групама - Првом - Пеко Дапчевић, Другом - Коча Поповић, Трећом - Коста Нађ, Четвртом - Петар Драпшин.

Наши шпанци су били активни борци и у француском покрету отпора, Лјубо Илић, који ће касније бити амбасадор у Мексику, добио је у Француској чин генерала. У француском покрету отпора били су и Влајко Беговић, Лазар Латиновић, Лазар Удовички, Гвидо Нонвеилер...

Из тог ратног периода потребно је набројати још нека имена: Благоје Нешковић, Владо Поповић, Бранко Крсмановић, Владо Ћетковић, Иван Гошњак, Гојко Николиш, Отмар Креачић, Вељко Ковачевић, Вељко Влаховић, Војо Тодоровић.

После рата, 20 шпанских бораца постали су чланови ЦК КПЈ, њих десеторица су били министри, а једанаесторица наши амбасадори у свету.

Но највећу славу, наши шпанци су постигли код свог народа. У историји ратовања, бар када је о прошлом веку реч, није било таквог случаја и такве генерације која своју борбу није везивала ни за своју државу, ни за своју нацију, ни за своју религију. Једино за слободу људи и народа. „Дали су нам све - своју младост, своју крв и свој живот, а нису тражили ништа, сем да се боре заједно са нама“ - говорила је Ла Пасионарија.



Крај