КОЛИКО год да се ондашње руководство КП Југославије, иначе у расулу, у затворима и у Москви, трудило да подстакне и организује одлазак добровољаца у Шпанију, наши људи су тамо одлазили и спонтано, на поклич борбе против фашизма, у коју је шпански народ кренуо први у Европи. Убрзо се показало, а то се могло видети од почетка, да је шпански грађански рат био славна епопеја и слободарски поклич читаве једне генерације целог света, без обзира на то како се тај рат завршио.

Први "добровољци слободе" нашли су се у Шпанији случајно. Били су то учесници Радничке спартакијаде, која је требало да се одржи у Барселони у јулу 1936, истог оног месеца када је генерал Франко извео пуч. Већина учесника је, уместо на такмичења, отишла у рат, свакако на страни републике.

Наши добровољци су почели да пристижу из разних крајева земље и света: из Србије, Хрватске, Црне Горе, Словеније, Босне. Из Далмације их је, на пример, стигло 139. А онда из редова наших исељеника: из Белгије 150, из Француске 130, из СССР 95, из далеке Канаде 79, затим из Мексика, Аргентине, Немачке...

Кроз Интернационалне бригаде, које су формиране 22. октобра 1936. године, прошла је већина добровољаца, мада је било и оних који су се борили у саставу шпанских јединица. Зна се да су кроз тај рат, који је трајао скоро три године, прошла 1.664 добровољца и да их је пола погинуло: под Мадридом, на Брунетеу, у Албасетеу, у Арагону, на Ебру и многим другим бојиштима. Борили су се у саставу 13, 15. и 129. интернационалне бригаде, у батаљонима "Ђуро Ђаковић", "Георги Димитров", "Стјепан Радић", "Петко Милетић", "Карл Либкнехт" и многим другим јединицама републиканске војске.

Наших људи би у Шпанији било и више да ондашња краљевска влада није у марту 1937. године донела одлуку да забрани одлазак добровољаца у Шпанију и да се они који тамо крену казне одузимањем држављанства. Тако се и десило да је у Будви, при укрцавању на брод, у марту 1937. године, ухапшено око 300 добровољаца. Слично се догодило тих дана и са једном групом од 220 добровољаца који су хтели да крену у Шпанију из Сплита.

Шта је наше добровољце вукло ка Шпанији говори Олга Драгић, и сама шпански борац: "Шпанија је била пламен наше генерације са свих пет континената. Тај пламен нас је тамо довео, носио и надахњивао. Многи од нас су изгорели у тој ватри. Шпанија је била синоним наших стремљења и наше младости. Шпанија је и синоним страдања једне генерације и то не само у њој, него и у целој Европи. Шпанија је била велика љубав наше генерације. Ко је тако нешто доживео, схватиће, а ко није - не вреди ни причати".

Ако се за рат уопште може рећи да је био тема за песнике, онда је то Шпански грађански рат. Уз тај рат је била сва напредна интелигенција света, било да су се борили са пером, кичицом, камером или пушком. Сви чувени шпански писци и песници, режисери и сликари, мислиоци и револуционари, били су уз републику. У том рату су учествовали, или су били ангажовани на републиканској страни, Гарсија Лорка, Рафаел Алберти, Пабло Пикасо, Леон Фелипе, Мигел Унамуно, Антонио Мацадо, Мигел Ернандес. Из иностранства су стигли Ернест Хемингвеј, Андре Малро, Джордж Орвел, Октавио Паз, Пол Елијар, Томас Ман, Луј Арагон, Иља Еренбург, Пабло Неруда...

Судбина Шпанског грађанског рата, као што се то почесто дешава, није решена на бојном пољу, него за столом. Комитет за немешање, који је формиран при крају тог рата од стране европских сила, а уз подршку Америке, одлучио је да се ускрати свака помоћ са стране зараћеним странама у Шпанији.

Била је то прекасна одлука. Хитлер и Мусолини су прво својим авионима пребацили Франка са Канара у Шпанију, а онда су му пружили огромну војну помоћ - у оружју, војним авионима, ратним бродовима и људству. И нису се њих двојица ни после, када је донета одлука о "немешању", придржавали те забране. А Велика Британија и Француска очигледно нису се усуђивале да "разљуте" фирера, јер су се још надале да се светски рат може избећи.

Тако је судбина Шпанског грађанског рата решена. Републиканска влада, и сама се надајући примирју са Франком, решила је, болна срца, да се лиши услуга Интернационалних бригада, да поштује "немешање". Но, примирја није било. Франко је победио.

Пред сам крај 1938. године, када се рат ближио крају, у Барселони је организован испраћај Интернационалних бригада. У строју је било и око 800 Југословена. Толико их је још остало заувек на бојиштима. У име Републике и КП Шпаније, од "добровољаца слободе" се опраштала Долорес Ибарури - Ла Пасионарија, легенда Шпанског грађанског рата:

"Туга ме данас обузима за вама који одлазите. Ви сте војници највећег људског идеала. Можете отићи уздигнута чела. Ви сте историја, ви сте херојски пример солидарности... Големи бол нас данас обузима и за онима који заувек остају на нашем тлу. Дали су нам све - своју младост, своје идеале и своју крв, своје наде и своје животе. Дали су нам све, а ништа нису тражили заузврат".

ХИТЛЕР УЗ ФРАНКА

У ШПАНСКОМ грађанском рату учествовало је између 35.000 и 40.000 добровољаца, који су стигли на шпанска ратишта из 55 земаља.

Највише добровољаца је било из суседне Француске - скоро 9.000, затим из Америке и Велике Британије - више од 5.000, из Немачке 2.200, Италије 2.000, Пољске скоро 4.000, из Чехословачке 1.900, из Мексика 800, исто толико из Аргентине, 450 из Бугарске. Из Совјетског Савеза стигло је њих више од 2.000, а међу њима је било 230 војних саветника.

На Франковој страни су се такође борили "добровољци" - десетине хиљада војника из Италије и Немачке, 15.000 војника из Салазарове Португалије, неколико десетина хиљада плаћеника из Марока. Хитлер је Франку послао у помоћ своју ескадрилу "Кондор", која је сравнила са земљом древну Гернику у Баскији, коју ће Пикасо овековечити на свом најчувенијем платну "Герника".

Хитлер је те јесени 1936. рекао: "Без нас Франко не би ни постојао".

(Наставиће се)