ЈОСИП Броз није крио своје жестоке и закулисне обрачуне са „друговима“ из Партије. Он се тиме чак и хвалио. А зашто би онда крио да је Благоје Паровић био његова жртва?

У животу и кроз историју не одвијају се ствари увек по оној народној - о мртвима све најбоље. Понекад се деси и обрнуто. Па и у случају Јосипа Броза, поготово када је реч о стаљинистичким ликвидацијама југословенских комуниста, у Москви, у време „припрема“ за његов долазак на чело КП Југославије, а такође и о његовој енигматичној улози у Шпанском грађанском рату, у којем, по свој прилици, није ни метка испалио, али је, тврди се, могуће да је и тамо имао некаквог „минулог рада“ са кадровима.

Прва енигма је везана за питање да ли је Јосип Броз, кога су онда звали „Валтер“ учествовао у Шпанском грађанском рату, односно да ли је он, као и оних скоро 1.700 југословенских добровољаца, био на тамошњим фронтовима. Упркос многобројним сведочењима шпанских „сабораца“ и неких страних сведока, он тамо није био.

Сведочења оних који су га сретали и са њим „ратовали“ на шпанским фронтовима су непоуздана и контрадикторна. Нема докумената, нема фотографија, а такође нема ни сведока међу југословенским добровољцима, са којима се морао сретати колико год да је имао специјалну улогу, ако је имао, у том чувеном „Четвртом одсеку“ који су контролисали Коминтерна и НКВД.

Поједини истраживачи и аутори књига о Титу сада тврде да је он био у Шпанији, да је у том одсеку при Интернационалним бригадама радио чак и на ликвидацијама појединих другова и то првенствено оних који би му се могли наћи на путу ка освајању водеће позиције у врху КПЈ. Ту се конкретно наводи случај Благоја Паровића, једног од водећих предратних руководилаца КПЈ. Он је, наиме, до пред рат у Шпанији, био организациони секретар ЦК КПЈ.

Паровића је, откривају та најновија истраживања, Тито ликвидирао, јер је у њему видео озбиљног ривала за освајање функције генералног секретара ЦК КПЈ. Паровић, дакле, није погинуо у борби на Брунетеу од непријатељског метка, него га је неко ликвидирао, па се чак тврди да је фотографија мртвог Паровића, коју је на бојишту урадио Влајко Беговић, требало да послужи као „доказ“ да је задатак извршен.

Доказ за то, ако је то уопште доказ, нађен је у детаљу који у књизи „Тито - енигма 20. века“, износи аутор Перо Симић. Он је у архиви Владимира Дедијера пронашао документ који указује на то да би Тито могао имати некакве везе са Паровићевом смрћу. Дедијер је, наиме, у својим забелешкама написао шта му је стари југословенски револуционар и близак Титов сарадник Лео Матес испричао, у септембру 1982. године. По Матесовом сведочењу, Тито се негде на почетку Другог светског рата нашао у његовој кући, у Загребу. Са њима двојицом је била и Анка Буторац, бивша супруга Благоја Паровића.

Тито се, испричао је Матес, одједном окренуо ка Анки Буторац и рекао: „Ја сам твога друга послао у Шпанију у смрт!“

Да ли је то поуздана назнака да је Тито ликвидирао Паровића, остаје на истраживачима да утврде и да ипак потраже поузданије доказе о тој трагичној смрти. Јер, Титове речи да је он Паровића „послао у смрт“, чак и ако су тачно пренете, могу се тумачити и другачије - да је он, као један од водећих људи у руководству партије, из Москве, Париза, или из неког другог места, учествовао у доношењу одлуке да Паровић, као и многи други, иде у Мадрид, тј. у рат, чиме му је потписана могућа смртна пресуда, јер се у сваком рату гине. Свако другачије тумачење је насилно и тенденциозно.

Но, свеједно, Титова шпанска енигма се наставља, без обзира на једно прилично логично питање: зашто би Тито тајио ту своју деликатну мисију у оном „Четвртом одсеку“, који се наводно бавио и ликвидацијама сопствених кадрова? Колико је познато, а јесте, Тито се уопште није устручавао да говори о томе како се обрачунавао са својим друговима. Он је у неколико наврата јавно говорио о томе како се немилосрдно обрачунао са својим ривалима Миланом Горкићем и Петком Милетићем. Па са својим друговима из најужег југословенског поратног руководства Хебрангом, Жујовићем, Ђиласом, Ранковићем, Савком Дабчевић, Трипалом, Никезићем.

Он се чак једном и јавно похвалио, не без призвука претње онима који би могли да се оглуше о његов ауторитет, да је он већ толико пута показао да „зна да се обрачунава са својим противницима“, и да то не сметну с ума.

Дакле, није сигурно да је баш на Паровићу хтео да крије ту страну своје природе и свог метода владавине. Уосталом, могао се Паровића ослободити на једноставнији начин, да га „поједе“ мрак у Москви, какав је био случај Владимира Ћопића, другог истакнутог и врло популарног шпанског борца из редова КПЈ. Ћопић је, на предлог Коминтерне и наше партије, послат у Шпанију за команданта 15. интернационалне бригаде. Негде у јесен 1938. године, када је улога Интернационалних бригада приведена крају, он је позван из Москве да дође тамо, јер треба да буде распоређен на „нову дужност“.

Распоредили“ су га у колону оних који су оптужени за „издају ствари комунизма“ и стрељали га.

Паровића нису звали у Москву. Пао је под шпанским маслинама, јуначки и часно, као што су гинули његови другови које је народ Шпаније назвао „добровољцима слободе“, а ми „наши Шпанци“.


ПРЕКОПАНИ ГРОБОВИ

ПАРОВИЋ је сахрањен дан после погибије, на локалном гробљу Функерал, на периферији Мадрида, који су републиканци још држали у својим рукама.

Посетио сам у лето 1977. године то гробље. Стари чувар гробља Хуан, показујући руком, рекао ми је:

Ево ту, у једном реду, били су сахрањени ти странци из Интернационалних бригада. Читав ред су били њихови гробови“.

А онда прича да су пре двадесетак година, а можда и више, ти гробови порушени и на њихово место подигнуте породичне гробнице.

А кости, питам, шта је са њима било?“

Ох, сењор, то не бих могао да вам кажем. Можда су негде покопане, а можда и нису...“


(Наставиће се)