У ПРОЛЕЋЕ 1977. године, када Франка више није било у животу и када су поново успостављени дипломатски односи између Југославије и Шпаније, после прекида који је трајао деценијама, на Иберијско полуострво су почели да стижу „наши Шпанци“. Многи нису доживели да виде „опојну земљу“ своје младости и својих идеала. После слома Шпанске Републике 1939. године отишли су у неке нове битке и на нове фронтове и сада се, са седим власима, а понеко и са штапом у руци, враћају у земљу која је у доброј мери одредила њихову судбину.

Међу првима је стигао „Шпанац“ Влајко Беговић, човек аскетске фигуре и енигматичне затворености. Он је за време грађанског рата био при штабу Интернационалних бригада. Радио је као обавештајац при „Четвртом одсеку“. У Мадрид је стигао из Москве, одакле је у Шпанију допутовала читава једна група југословенских комуниста.

Тај „Четврти одсек“, при којем је радио Беговић, а заједно са њим и хрватски комуниста и касније и Титов генерал Иван Крајачић, био је под надзором Коминтерне и совјетске обавештајне службе НКВД. То значи да је и Беговић на тој дужности радио за Москву, али и за руководство КП Југославије, односно за Броза, који као Тито тада још није био познат. Био је борац на фронту, борио се против франкиста заједно са нашим бригадистима. Био је и рањен код Хараме, а у Шпанију је стигао међу првим „Шпанцима“.

Једног летњег дана 1977, кренули смо колима из Мадрида ка Брунетеу. Са нама је и Славко Чолић, који се такође тукао на шпанским бојиштима. Он је међу првима стигао у Мадрид у својству представника наше Привредне коморе.

Кад смо изашли из Мадрида, пред нама су пукле заталасане и плаветне падине Брунетеа и сиви кланци Гвадараме у даљини.

Лето је. На падинама Брунетеа нема ниједне зелене травке. Једино маслине, усамљене и плавкасте, успевају да очувају зелено рухо под врелим сунцем Шпаније.

Ћутимо. Беговић контролише своје емоције. Зауставили смо се у насељу Виљануева де ла Кањада. Отишли смо до неке сасушене ливаде поред које пролази сеоски пут. Беговић вади из торбе некакве папире и мапе, окреће се око себе, одмерава корацима простор између маслина, враћа се, мрмља нешто себи у браду, а онда се зауставља и каже:

Ево ту, баш поред ове маслине, погинуо је Благоје Паровић...“

Погибија Паровића десила се у лето 1937. године, у време битке за Брунете. Било је то заправо битка за Мадрид, јер је Франко свим силама покушавао да заузме шпански главни град. Шпанска републиканска војска, уз коју су се бориле и Интернационалне бригаде, свим силама је настојала да заустави франкисте. Тих дана је као појачање у борбу уведена и 13. Интернационална бригада, у којој је било доста Југословена.

Неколико дана уочи те битке штаб Интернационалних бригада је одлучио да Паровића пошаље на фронт, у борбу. Постављен је за политичког комесара 13. бригаде.

СУДБИНА ВЛАДИМИРА ЋОПИЋА УЗ Паровића, Владимир Ћопић је био најистакнутија фигура међу нашим „интербригадистима“ у Шпанији. Он је био стари члан ЦК КПЈ и дошао је у Шпанију у јануару 1937. године да би преузео команду 15. Интернационалне бригаде. Био је популаран и уважаван и међу нашим борцима и међу Шпанцима. Ћопић је рођен у Сењу, у Хрватској, 1891. године. Учествовао је у Октобарској револуцији, у Русији, где је радио при Коминтерни у руководству КПЈ. Повучен је из Шпаније у Москву, где је убијен 1939. године

До тада је Паровић радио у комесаријату Интернационалних бригада као представник КП Југославије. То је било значајно и одговорно место. КП Југославије је тада активно радила да веже људе из Интернационалних бригада за своју идеју, да јача своје позиције и на том фронту. Паровић је, пре Шпаније, био организациони секретар ЦК КП Југославије, али је, како се тврди, био разрешен те дужности из некаквих етичких разлога пре одласка у Шпанију. Но, свеједно, био је популаран међу „Интернационалистима“ и његов углед је био велики.

Мислим да се Паровић, каже Беговић док смо стајали на оној ливади на Брунетеу, јако обрадовао што су га прекомандовали из штаба на фронт. И раније ми је говорио да није дошао овде да седи у штабу, него да ратује. И ето, жеља му се испунила... Напад франкиста на Виљануеву де ла Кањада почео је 5. јула 1937. године. Негде у зору 6. јула Франкове јединице су превладале, мада бригада Благоја Паровића није затајила“.

Беговић наставља да прича о тим херојским данима:

Рано у зору 6. јула пошао сам да обиђем бојиште. Тек је свитало, а лешеви још нису били покупљени. Између два рова, поред ове маслине, видим лежи човек окренут лицем ка земљи, а руке му пуне сасушене траве коју је истргао у самртном грчу. Гледам, а мучи ме мисао да ми је тај човек стасом однекуд познат. Сагнем се и окренем га лицем нагоре. Јесте, био је он... Благоје Паровић. Куршум га је погодио са стране и прострелио му грудни кош...“

Када смо се подигли са сасушене траве испод те Паровићеве маслине, прекинуо сам тишину питањем које Беговић вероватно није очекивао:

Зна ли се нешто више о детаљима Паровићеве погибије. Чуо сам да се помиње да га је неко убио“.

Стао је и окренуо се према мени. На његовом лицу се ниједан мишић није померио. Није био ни љут, ни изненађен.

Франкисти су га убили, човече, ко би други. Као што су убили стотине наших другова...“

Паровића су тог истог дана сахранили на локалном гробљу Фуенкарал, крај Мадрида. Изгледало је да се ту прича о Паровићевој смрти и завршава. Много година касније, кад више није било ни Паровићевог гроба и када Тита није било међу живима, закаснели истраживачи су почели да отварају старе ране ратника, који је јуначки погинуо на Брунетеу, у 34. години живота.

л Врховни суд СССР је 1958. године утврдио да су оптужбе против Паровића из 1938. године биле монтиране и он је те исте године рехабилитован.


(Наставиће се)