ШПАНСКИ Титови сапутници и саборци, једноставно верују да је он морао тамо бити заједно са она 1.664 „добровољца слободе“ који су стигли из Југославије да се боре против фашизма.

Дан после Титове смрти, у свечаној сали југословенске амбасаде у Мадриду, у Улици Веласкез, одигравала се једна од оних дирљивих сцена које су везане за Титов шпански мит и мистерију која обавија његов „шпански борачки стаж“. Испред Титове фотографије изнад стола, и поред заставе истакнуте на пола копља, стао је старац оштрих црта лица. Затегао се у ставу мирно, принео је челу песницу десне руке и проговорио одсечним гласом: „А тус орденес ми марисјал“. Јављам се на рапорт, мој маршале!

Шпански грађани који су чекали у реду да се упишу у књигу жалости и особље амбасаде као окамењени су пратили ту дирљиву сцену.

Старац је спустио песницу, уписао се у књигу жалости, а онда се усправио. Низ његово лице су се сливале сузе.

Отпратио сам тог човека до излаза из амбасаде. Пружио ми је руку, али није хтео да оде док ми не каже још нешто:

Сад би и ваше и наше новине могле да напишу да је Тито био овде. Нема више разлога да се то прикрива...“

Пошто је Тито у неколико наврата изјављивао да се није борио у Шпанији, бар за његова живота у Југославији се није имало шта више рећи и додати. Нјегова је била последња. Сем тога, он је тај који то најбоље зна. А у Шпанији, док је Франко био жив и на власти, о грађанском рату се писало, као и увек и као свуда, само о победницима. Тита у тој земљи тада нису помињали.

ТАДА СЕ ЗВАО ВАЛТЕР У прилог тези да је Тито, тајно, ипак био у Шпанији за време грађанског рата, неки Титови посмртни биографи наводе и сведочење бившег бугарског председника Георгија Дамјанова. Док је радио у Коминтерни на кадровским питањима, он се звао Александар Белов, а Тита је познавао још из московских предратних година. Нјегово сведочење је обелоданио наш амбасадор у тој земљи Мита Миљковић 1953. године. Када је требало да преда акредитиве, примио га је шеф државе Дамјанов и упитао: „А како је наш друг Валтер?“ Кад му је Миљковић одговорио да је Тито добро, Бугарин је наставио: „Ја се са другом Валтером дуго познајем. Ми смо у Москви добро сарађивали. Он има велике заслуге за међународни комунистички покрет. Ми смо њега слали на разне задатке у Шпанију и тамо је једно време био у великим тешкоћама, али се извукао. И друге задатке друг Валтер је добро извршавао.“

Но, свеједно, Тито за живота није успео, ако се уопште и трудио, да разреши ту енигму - да ли је био, или није.

За време партизанског ратовања у Југославији, а нарочито после ослобођења, у земљи су слављени „наши Шпанци“. Од око 800 преживелих, у земљу се вратило њих око 350, а 275 је заглавило у фашистичким логорима. Једна група се борила у француском Покрету отпора, а поприличан број њих се вратио у земље у којима су радили као исељеници и одакле су као добровољци дошли у Шпанију.

Наши Шпанци“ су у партизанским одредима, са ратним искуством из Шпаније и ореолом славе, били, ако се изузме Титов најужи штаб (Кардељ, Ђилас, Ранковић, Жујовић, Хебранг, Милутиновић), најпопуларнији и најистакнутији део партизанске војске. Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Данило Лекић, Иван Гошњак, Благоје Нешковић, Коста Нађ, Бранко Крсмановић и многи други, руководили су првим партизанским бригадама и дивизијама, били су у свим јединицама и на свим фронтовима. Они су чинили оно језгро Титове војске, из којег су никли први народни хероји и генерали нове војске.

Тита, ипак, није било међу њима у Шпанији. Нико га тамо није видео, нико га као „шпанског борца“ није помињао. И није ни могао. Знало се да Тито није био у Шпанији. Да јесте, ваљда би и сам рекао. Не би му сметао ни тај ореол славе. У оно време, а и касније, све до распада земље, слава „шпанских бораца“, не само да се није гасила, него је била једна од најблиставијих и најтрофејнијих застава нове војске.

Тито ни тада ни касније није пуно причао о томе да ли је био у Шпанији и зашто није, али јесте рекао, и то се знало, да тамо није ратовао. У интервјуу америчком листу „Лајф“, у пролеће 1952. године, на питање да ли је учествовао у Шпанском грађанском рату, он је одговорио да није и да му је жао што тамо није био.

Владимир Дедијер, који је у оно време радио на Титовој биографији, испричао ми је у свом дому у Копитаревој градини, 1974. године, да му је Тито причао да је организовао слање наших добровољаца у Шпанију, али да тамо није одлазио, јер је „имао пречих послова“ у Москви и Југославији. Поред осталог, слао је наше борце преко Пиринеја.

Разговарао сам на ту тему и са Бериславом Бадурином, последњим Титовим шефом кабинета, који је после маршалове смрти послат за југословенског амбасадора у Мадрид.

Желео је и прижељкивао је, испричао ми је Бадурина, и у тим последњим годинама живота да посети Шпанију. Нећу стићи да одем тамо, говорио ми је“.

Једна ствар је у свему томе извесна. Шпанци који тврде да су заједно са Титом ратовали на Брунетеу, у Арагону или на Ебру, засигурно то не измишљају, а још мање желе некога да обману. Они једноставно верују да су сви чувени револуционари оног времена, сва лева интелигенција, морали бити у Шпанији, па и маршал Тито.

Када су касније, за време или после рата, на страницама страних новина видели лик партизанског команданта Тита, они су у њему препознали неког од својих југословенских или совјетских сабораца - „Шпанаца“ из ратних времена. И немојте их разуверавати да то није Тито, да су у заблуди. Они вам то једноставно неће поверовати.


(Наставиће се)