ДОК је Тито одбројавао последње године свог живота, а на Франковом гробу у „Долини палих“, на обронцима Гвадараме, почињала да се хвата патина прошлости, у Шпанију су почели, као туристи, да пристижу из Југославије преживели „шпански борци“, или, како смо их звали током свих послератних година, „добровољци слободе“.

Стигли су да посете некаместа својих славних и изгубљених битака. Од оних славних времена је прошло 40 година. Многи нису дочекали да поново виде Шпанију и да се осведоче да Франка више нема међу живима. Међу седим главама били су Коча Поповић, Иво Вејвода, Пеко Дапчевић, Лазар Удовички, генерал Војо Тодоровић и њих још педесетак. Посетили су Брунете, неки су скокнули до Ебра, Аликантеа, Валенсије, Албасетеа.

Нисам очекивао да ћу ово доживети“, рекао је Иво Вејвода, причајући шта му се десило у Аликантеу. Ушао сам у такси, а таксиста, старији чикица ме питао одакле сам. Ја му кажем, а он ме пресеца: „Ох, па ја сам овде ратовао са југословенским друговима из интернационалних бригада“. И ја сам, кажем. А он стаде да се поздравимо, уз присан загрљај, као стари знанци и саборци. Било смо одушевљени обојица. А кад смо наставили пут, запевали смо из свег гласа, нашег старачког, ону нашу ратну песмо „Кинто регимиенто...“

Тих дана сам одвезао Пека Дапчевића на Франков гроб у „Валле де лос цаидос“. До тамо има педесетак километара. Стари диктатор је себи за гробницу одабрао једно брдо на обронцима Гвадараме и дао да му се вечна кућа сагради сто метара испод земље. До његовог гроба се долази тунелом!

Путовали смо преко Брунете, где су многи „наши Шпанци“ оставили кости. Ту је и Пеко ратовао. Ту је и рањен у главу.

Ту рану сам касније, у партизанском рату“, прича ми Пеко, „користио као изговор кад сам се понекад оглушио на неке Титове војне наредбе. Говорио сам: Ја сам ударен у главу...“

НЕПРИЗНАТИ ФРАНКО ЈУГОСЛАВИЈА је, уз Мексико, била једина земља која није признала Франков режим све до Каудиљове смрти 1975. године. Пуне четири деценије Југославија је одржавала дипломатске односе са шпанском републиканском владом у избеглиштву. Процес успостављања дипломатских односа са Мадридом започет је тек у јесен 1976. године.

А онда заћути и сетно, изгубљеног погледа, прати таласасте пределе Брунете, притиснутог плаветнилом летње жеге.

Кад смо дошли на Франков гроб, рекао ми је видевши фотоапарат у мојим рукама, да се „не шалим главом“, а то ће рећи његовом, и да се те фотографије случајно не појаве у југословенској штампи. „Шалим се“, додао је. „Мени се више ништа не може десити. Престао сам да се прибојавам и њега, Тита... Боже, свашта причам...“

Искористио сам тај моменат када је поменуо Тита да га запитам за нешто што ми се тих дана, а и касније, све чешће врзмало по глави... да ли је Тито ратовао у Шпанији. Пеко би то требало да зна.

И Тито се онда“, почео сам изокола, „заједно са вама тукао са франкистима. Да ли сте се сретали са њим овде на Брунетеу, или на неким другим ратиштима?“

Тргао се стари ратник, ваљда инстинктивно на помињање имена његовог маршала. Погледао ме тврдим погледом, и са благом нијансом ироније рекао:

Ја таквог овде нисам сретао. Колико ја знам, он у Шпанији није ратовао ни једног јединог дана“.

Заћутао је на тренутак, као да се присећа нечега, а онда је додао:

Кад смо дошли у Шпанију, не знам да ли је ико из наше групе знао да Тито постоји. Ја нисам. У тој првој, па и другој години рата међу нама се Титово име није помињало, нити га је било међу нама. Ако ја нисам знао за њега, ваљда би нам неко од „наших Шпанаца“, то рекао. Неко би морао знати...“

Седео сам тих дана једне ноћи у холу мадридског хотела „Алмудена“ са Кочом Поповићем. Причали смо о Куби, Кастру и Че Гевари. Остарели партизански ратник и славни шпански борац, у свом циничном стилу говорио је о Кастру, а нарочито о Чеу, као „авантуристима“. Искористио сам погодан тренутак да га запитам да ли је Тито био у Шпанији, да ли је и овде ратовао.

Погледао ме искоса својим уморним очима, преко којих се већ навлачио пепео старости и рекао: „Мислим да би било умешније да то питање поставите њему, Брозу, док је још у животу!

После тих речи, стари циник је заћутао, стављајући ми до знања да више нема шта да каже.

Био сам уверен да одговор на то питање зна прослављена шпанска револуционарка Долорес Ибарури „Ла Пасионарија“, једна од застава Шпанског грађанског рата која је више од две деценије била генерални секретар КП Шпаније.

Кад се вратила из Москве, у пролеће 1977. године, после четири деценије изгнанства, посетио сам је у њеном мадридском дому, у улици Алфонсо 13, где јој је партија обезбедила стан. У интервјуу који је трајао два сата, највише је причала о учешћу „наших Шпанаца“ у грађанском рату.

О, како су то били дивни и храбри момци“, казала је. „Често сам их сретала на ратиштима, а са некима од њих се и спријатељила. Са Вељком Влаховићем сам се упознала овде, али смо и у Москви, касније, одржавали пријатељске везе. И знате по чему сам још запамтила те ваше момке који су овде ратовали. Брже су од других проговорили шпански. Мора да су учили од наших девојака...“

И смејала се грохотом. Прекинуо сам је озбиљнијим питањем:

А, Тито, је ли се он тукао овде, заједно са вама, против Франка?“

Не, он није био овде, а рекао ми је, и то мислим не једном, да му је жао што није био онда овде са нама“, рекла је сасвим одсечно стара револуционарка.

Ни Сантјаго Кариљо, који је Ла Пасионарију заменио на положају генералног секретара КП Шпаније и који је у Шпанском грађанском рату био на значајним положајима међу републиканцима, није могао да потврди да је Тито био у Шпанији:

Колико ја знам, а требало би да знам, није. Па, ја сам се са њим после рата сретао више пута и никада од њега нисам чуо ни реч присећања на шпанске ратне дане. Не, не, није био овде“.


(Наставиће се)