У НЕВЕРОВАТНИМ сведочењима и причама о Титовом боравку у Шпанији, најдаље је, ипак, отишао Шпанац Енрике Ристол који тврди да је Тито био пореклом Шпанац!

У првој години после Франкове смрти, када се и Тито приближавао крају свог живота и своје владавине, оживеле су свакојаке приче и "сведочења" о томе да је југословенски доживотни председник и државник од не малог светског угледа, свакако, учествовао у Шпанском грађанском рату.

Енигма тог његовог наводног боравка на Иберијском полуострву, добила је на тежини понајвише због тога што су се појавила "открића" да он тамо наводно није био да би се борио против Франка и фашизма, него да се првенствено бавио ликвидацијом кадрова из сопствене партије - онима који су дошли у Шпанију да се боре у саставу Интернационалних бригада.

Таква "сведочења", као и приче о Титовом боравку у Шпанији (1936 - 1939), добиле су на интензитету после Франкове смрти 25. новембра 1975. године. Тада се о томе могло причати отвореније у Шпанији, а и у Југославији, јер је Титова моћ видно ослабила. И док су једни, искључиво Шпанци, сведочили о дружењу са југословенским маршалом на шпанском бојном пољу, други, првенствено домаћи истраживачи, почели су да се баве његовом тајном улогом, ако је уопште било, у Четвртом одсеку при Интернационалним бригадама, који је деловао под надзором совјетског НКВД и Коминтерне.

Задатак тог одсека је био откривање и ликвидација фашистичких агената убачених у редове Интернационалних бригада, а такође и обрачун са троцкистима, који су били Стаљинова опсесија, тим пре што је Лав Троцки још деловао у изгнанству.

Та тамна страна Титове шпанске енигме, ретко се раније помињала, вероватно и због тога што је и он у неколико наврата негирао да је био у Шпанији, а такође и због оне кроз историју толико пута доказане истине да се о вођама док су на власти не пише цела историја, поготово не она истина која им не иде у прилог.

На ту другу тамнију страну Титове "шпанске каријере", својевремено се осврнуо и познати енглески историчар Томас Хјуз, који важи за једног од најбољих познавалаца Шпанског грађанског рата. Он је у својој двотомној књизи "Шпански грађански рат", написао да је Тито ратовао у Шпанији.

Када су новинари приметили да "Тито то не признаје", Хјуз је одговорио: "Вероватно да за то има разлога". И навео је да су се у оно време у врху КП Југославије одигравали разни, више прикривени него јавни обрачуни. Поменуо је и случај Милана Горкића, Титовог претходника на челу партије југословенских комуниста, кога су баш у време Шпанског грађанског рата појеле стаљинистичке чистке.

ДВОЈНИК ПОСЛАТ У ЈУГОСЛАВИЈУ НЕКАКО непосредно после Франкове смрти, појавила се у Мадриду прича да је и ”каудиљо” био у вези са Титовом шпанском енигмом. Наиме, до њега је била стигла прича да је Тито убијен у Мадриду за време Шпанског грађанског рата, да је тамо и сахрањен, а да су Руси у Југославију послали његовог двојника који ће касније постати маршал. И кад је неко запитао Франка да ли би примио Тита ако он пожели да дође у Шпанију, овај је одговорио потврдно и додао: "И одвешћу га на његов гроб..."

У време када се Шпанија, после Франка, отварала, а Тито се приближавао свом крају, онај сентиментално романтични "фронт" првенствено са шпанског терена, бавио се Титовим боравком на тамошњим бојиштима, мада нико о томе није нудио никаква поуздана документа, фотографије или нешто слично.

У листу "Ел периодико", огласио се у јесен 1976. године Нарцис Бирц из Ђероне:

"Био је Тито овде, како да није. Ја сам са њим ратовао на Ебру..."

Проговорио је и историчар из Валенсије Висенте Балагер, аутор познате књиге "Сећања на тешке године". Покушао је да буде убедљив: "Тито овде јесте био. Он је сигурно имао неке своје разлоге да то крије, али да је био - био је. Ја ћу вам наћи стотину живих Шпанаца који ће вам то потврдити".

То је уместо њега урадио новинар Енрике Рубио. Он је дан после Титове смрти, преко таласа Радио Мадрида, позвао све Шпанце који су знали Тита да му се јаве.

У року од два дана јавило му се 107 Шпанаца. Све лични познаници и саборци покојног маршала.

Међу њима је био и Емил Гаригес из Каталоније, који је послао факсимил једне странице из почасне књиге "Опсерваторије на Ебру", у коју се Тито уписао за време грађанског рата.

Најузбудљивије је, ипак, било сведочење Енрикеа Ристола, који живи у месту Манреса, код Лериде, у Каталонији. Нјегова прича је шокантна.

Он каже да постоји озбиљнија ствар од тога да ли је Тито учествовао у Шпанском грађанском рату или не, да ли је радио за НКВД или не.

"Тито је, људи, пореклом Шпанац!", рекао је он и наставио: "Овде у Манреси живела је породица Броз. Титов отац се звао Јосе Броз. Био је власник гостионе 'Кан Тито', која се налазила у улици Сан Андрес, број 10".

Ристол је затим испричао да је Титовом оцу посао кренуо лоше, упао је у банкрот и онда се убио.

"И знате ли како је то урадио", прича Ристол. "Ставио је марамицу на слепоочницу и онда елегантно и без журбе пуцао себи у главу. Није хтео да му барут спржи праменове косе и да му крв упрља лице. Нјегова удовица, када је то задесило, није могла да остане у Манреси. Покупила је своје двоје деце и отишла. Заувек. Било је то на самом почетку века (двадесетог).

После смо чули да је стигла у Хунгарију и да је тамо и остала. Једно од њено двоје деце звало се Јосеп Броз..."

Ношена крилима људске маште и храњена митом Шпанског грађанског рата, који је био опојна тема 20. века, прича о Титовом боравку у Шпанији тако поприма димензије легенде у којој је више енигме него стварности. Нју више није било могуће зауставити.

Једна ствар је у свему томе сигурна: они који на Иберијском полуострву сведоче да су са Титом "ратовали" у Шпанији, у то дубоко верују.


(Наставиће се)