СА енигмом Титове личности често сам се сретао на Иберијском полуострву, мада сам био уверен, и још сам, да њега тамо уопште није било.

За осам година, колико сам као новинар провео у Шпанији, почесто сам се, у разним приликама, враћао на тему Тито, копао по тамошњим архивама, разговарао са ратницима из Шпанског грађанског рата, Титовим савременицима и "саборцима". Вратио сам се из те земље, а да нисам нашао поуздан одговор на питање - да ли је тај човек богате и енигматичне биографије заиста икада био у Шпанији и да ли је од њега ишта остало под шпанским маслинама.

Када сам непосредно после смрти диктатора Франка стигао у Шпанију као дописник, у шпанским биоскопима се, извађен из подрума франкистичке цензуре, појавио филм режисера Мартина Патина "Каудиљо", који је имао и мало поетичнији назив "Песме за после Франка".

"Откуда вам податак у филму да је Тито био у Шпанији?" - запитао сам режисера Патина, док смо тих дана разговарали у његовом дому, у мадридској улици Аренал.


ПУЧ ФАШИСТЕ ФРАНКА ШПАНСКИ грађански рат почео је 18. јула 1936. године када је генерал Франсиско Франко, који се тада налазио на Канарским острвима, са групом генерала организовао побуну против републиканске владе, коју су чинили социјалисти, комунисти и републиканци, изабрани на демократским изборима у фебруару те исте године. Франка су у том пучистичком подухвату подржали домаћи фашистички генерали, конзервативна десница и Фаланга. Подршка је стигла и споља. Хитлер и Мусолини, који су се спремали да покоре Европу и свет, стали су уз њега. То је било још очигледније кад је Хитлер послао своје војне авионе да пребаце Франка и његове следбенике са Канара у Шпанију. Готово истовремено, Мусолини је послао флоту на обале јужне Шпаније одакле су франкисти надирали према Мадриду.

"Па зато што је био", одговорио је режисер.

"Али, није", инсистирао сам.

"Па то није могуће", рекао је Патино зачуђено. "Мој стриц је са њим ратовао овде пуна три месеца. Били су у Албасетеу. Правећи овај филм, ја сам наишао на неколико сведока, који су са Титом овде ратовали и причали су ми детаље..."

Када смо водили овај разговор у пролеће 1976. године, Тито је још био у животу, дипломатски односи између Југославије и Шпаније су још били залеђени.

Али, тема Тито и Шпански грађански рат - није. После Франкове смрти 20. новембра 1975. године, људи су почели да причају гласније и о грађанском рату, па чак и тако контроверзној теми каква је била Титово учешће у том рату.

Некако истовремено, док су у Шпанији почињале да се певају "песме за после Франка", упознао сам Хосеа Агилара, инжењера комуникација из Мадрида.

"Мораћу да те упознам са мојим старијим братом Педром. Он је за време грађанског рата возио Тита. Сада о томе свима прича..."

Педро ме поздравио као да смо стари знанци. Био је то стар човек, мумифицираних црта лица, без леве руке.

"Тита сам упознао 1937. године", причао је Педро. "Дошли су код мене другови из мадридског штаба и кажу: 'Педро, возићеш у Барселону једног важног друга из Интернационалних бригада. И добро пази, не возиш било кога.'

Путовали смо у Барселону неколико пута", наставио је Педро. "Није био причљив какви смо ми Шпанци, али је био фин и пажљив, лепо одевен и уредан. У Гвадалахари смо пили кафу, а тамо негде преко Арагана заустављали смо се да ручамо."

Педро је причао са пуно жара. Гестикулирао је оном једном руком, износећи појединости о дружењу са Титом. Био је сав у старим успоменама, занет и успаљен, како то обично чине и ја сам изгубио сваку вољу да га разуверавам и да му износим званичне тврдње да Тито у Шпанији никада није био.

"Познавао сам и његову љубавницу, мислим да се звала Олга", додао је Педро у пола гласа, уносећи ми се у лице.

"А после", наставио је причу стари ратник, "када је наша ствар пропала, а ваши партизани отишли у планине, један друг ми је кришом показао неке старе новине и у њима фотографију партизанског команданта Тита. Гледам слику и кажем - он је, сумње не може бити!"

У Аликантеу, на југу Шпаније, један старији келнер, када је чуо одакле сам, уверавао ме са пуно жара:

"Ено, за оним столом поред прозора, седео је 'марисхал' Тито. Не, не, није онда био маршал, али је био ратник на нашој страни."

За време "велике комунистичке фијесте" у Мадриду, у јесен 1977. године, када су комунисти били легализовани у Шпанији, на штанду југословенског листа "Комунист", срео сам старијег господина, који ми се представио као новинар Радио Мурсије. Рече да се зове Марио Игерас и да је стари комуниста.

"Зашто у Титовој биографији не пише да је био у Шпанији", запитао ме одједном, без околишења и увода.

"Па, ваљда зато што није био", казао сам.

Он се загонетно насмејао, док је у живим циганским очима титрала неверица.

"Човече, шта вам је! Па ја сам са њим месецима био на ратишту испод Гвадараме."

Нисам му противречио. Није вредело. Потапшали смо се по раменима у знак поздрава, али се Марио, иако је већ био кренуо, поврати да ми још нешто каже:

"То што у његовој биографији не пише да је био у Шпанији, то уопште не значи да њега овде није било. Знам ја како се пишу комунистичке биографије. Немојте мени солити памет. Ја сам одавно, такође комуниста."

И отишао је Марио Игерас преко парка Каса дел Кампо са оним загонетним смешком на лицу и свежњем комунистичке литературе под мишком.


(Наставиће се)