ДОК је Бранислав Нушић робијао, његов отац Ђорђе Нуша покушавао је да га ослободи издржавања казне. Писао је и писмо пуковнику Франасовићу, молећи га да опрости његовом сину и избави га из затвора. Пуковник је прочитао писмо са пуно разумевања и одговорио је:

"Господине Нушо, ви сте ми се обратили са молбом да опростим вашем сину увреду коју ми је нанео вређајући спомен сени почивше матери приликом њеног погреба једном скаредном песмом, објављеном у једном дневном листу. Ваш син није због мени нанесене увреде осуђен, већ због тога што је његова песма вређала узвишену особу краља због тога што је он из пијетета указао последњу почаст покојници пратећи је до вечне куће. Нећу сада да узимам у оцену то дело вашег сина, али мислим, ако има у себи и најмање части, да ће га касније обливати румен стида када год се буде сећао какву је прилику изабрао да вређа узвишену особу Владара и сен једне покојнице. Дакле, као што рекох, ваш син није због мене осуђен. Али ако је услов његовог помиловања мој лични опроштај, онда му опраштам. Ваш Драгутин Франасовић, пуковник."

Следеће писмо трговац Ђорђе Нуша је упутио лично краљу Милану, прилажући писмо пуковника Франасовића.

"Нјеговом величанству Краљу Милану

Ваше величанство, племенити господару, уста су ми нема, а речи немоћне да изразе оно што осећа срце једног оца, који лежи пред ногама Вашег величанства и моли милост за свог осуђеног сина. Из мојих груди у овом тренутку, отима се само једна реч: Милост племенити Краљу."

Један од највећих писаца светске литературе Фјодор Достојевски провео је четири године у тамници због својих тадашњих политичких уверења. Пре него што је ушао у кружок Петрашевског, био је члан кружока браће Бекетових. Из овог кружока је изашао почетком 1847. године, када се кружок растурио. Исте године улази у кружок Петрашевског, који су сачињавале присталице француских утопистичких социјалиста. Између 1846. и 1849. године они су се тајно састајали у кући Петрашевског да дискутују о политици и књижевности.

Група Петрашевског је ухапшена и њен двадесет један члан (укључујући Достојевског) био је осуђен на смрт. Мада су им ове казне биле касније замењене казнама затвора, они су били принуђени да прођу кроз све припреме за јавно погубљење. Тек тада, у последњем тренутку, обавештени су да су им животи поштеђени, захваљујући "царевом бескрајном милосрђу".

Сачувана је судска изјава Достојевског како је уопште упознао Петрашевског.

"ПРОТЕКЦИЈА" У ЗАТВОРУ НуШиЋ је у затвору написао комедију "Протекција". Необично је да човек у таквим условима пише комедију, а можда је то чудесна способност писца да у свакој ситуацији пронађе смешну страну. По изласку из затвора Нушић наставља списатељски рад и српској књижевности даје сјајна комедиографска дела.

- Познанство је било случајно - изјавио је Достојевски. - Био сам заједно са Плешчевом у посластичарници на Полицијском мосту. Видео сам да се Плешчев задржао у разговору са Петрашевским, али нисам загледао Петрашевског. После пет минута сам изашао, Петрашевски је кренуо за мном и изненада ме упитао: "Каква је идеја ваше будуће приповетке?" На тај начин је први пут изазвао моју радозналост. То је био мој први сусрет са Петрашевским, а видео сам га поново у зиму. Мени је он изгледао као веома оригиналан човек, приметио сам његову начитаност, знање. Отишао сам први пут код њега око поста 1847. године...

Првобитна смртна казна Достојевском била је замењена са четири године затвора, са оковима, и тешким радом у Сибиру. Ево како велики писац описује те догађаје:

- Сећам се да сам стајао на тргу Сејмонов међу својим осуђеним друговима. Док сам посматрао припреме које су вршили, знао сам да ми није остало више од пет минута живота. Али ти минути су били као године, деценије, чинило се као да је још толико времена лежало преда мном.

- Већ су нас били обукли у одоре за смрт и поделили у групе од по три. Био сам број осам у трећем реду. Прву тројицу су везали за место где се врши погубљење. За два-три минута биће пострељана прва два реда, а онда ће на нас доћи ред. О, боже, како сам желео да живим. Цео прошли живот искрснуо ми је пред очима, и како сам га понекада погрешно користио, злоупотребљавао, а тако сам желео да живим дуго, дуго...

- Одједном сам чуо да је на добошима одобовано повлачење. Шта ли то значи? Моји другови су били одвезани и враћени с места где се врши погубљење. Прочитане су нове казне. Био сам осуђен на четири године тешког рада. То је био најсрећнији дан мога живота. Корачао сам горе-доле по затворској ћелији и певао, певао што сам гласније могао. После тога било је дозвољено мом брату да дође и да се опрости са мном. А на Бадње вече послати смо на дуго путовање. Још имам писмо које сам написао свом драгом брату оног дана када је пресуда била изречена...

Ево садржаја тог писма: "Немогуће је да никада више нећу узети перо у руке. Ја мислим да ћу то моћи кроз четири године. Ја ћу ти послати све што будем написао, ако уопште будем нешто написао. Господе! Колико ће ликова проживљених и створених пропасти и угасити се у мојој глави или ће се као отров разлити по мојој крви. Да, ако не будем имао могућности да пишем, ја ћу пропасти. Боље је петнаест година робије са пером у руци."

Како је великом Достојевском било у затвору, описао је у другом писму своме брату, из фебруара 1854. године: "Колико сам из тамнице понео народних ликова и карактера! Колико скитница и разбојника, уопште, свега тамног и злосрећног. Биће довољно за читаве томове. Какав необичан свет! У целини, то време за мене није било изгубљено. Ако нисам упознао Русију, онда сам народ руски сасвим добро упознао, тако добро да га мало њих зна као ја."

По изласку из затвора Достојевски је наставио да пише и руској и светској литератури подарио велика књижевна дела.




(Наставиће се)