СТЕВИЦА Марковић је био жртва политичке афере коју су инсценирали противници Шарла де Гола и његовог председничког кандидата Жоржа Помпидуа. Паризом се чак ширила гласина да је сам Де Гол хтео да дискредитује Помпидуа преко његове жене, али будући председник Француске у то није поверовао. У својим мемоарима је написао да јесте познавао Алена Делона, али да Стевицу Марковића он и његова жена никада нису видели, објашњава Миломир Марић, аутор филма „Лепи и мртви“.

Уосталом, таква верзија догађаја објављена је у Помпидуовим мемоарима „Утврдити истину“, које су после његове смрти издали његова супруга Клод и син.

Знао сам ко ми шта смешта, али највише ме је погодило што је и генерал благонаклоно гледао на блаћење моје супруге, коју је и сам добро познавао. Зато сам и отишао код њега да ми да објашњење, открива Помпиду. - Крај Париза је нађен леш човека који је идентификован као извесни Стеван Марковић, некадашњи телохранитељ и пријатељ Алена Делона. А зли језици су одмах кроз новине покренули аферу, говорећи о уценама и специјалним снимцима, са алузијама на ’супругу бившег министра’ или ’једног члана владе’. Томе тада нисам придавао никакву пажњу, све док постепено нисам схватио да је стрела заправо одапета на мене и моју супругу, које је требало уништити преко Марковића и Делона, који је био тек узгредна облаћена жртва.“

ОДБИО УЛОГУ БАТИНАША БУРНЕ 1968. године, у време студентских демонстрација у Француској, Стевици Марковићу и југословенским момцима нуђено је да учествују у батинању младих на протестима. Француском се ширио страх од комунизма, који су, наводно, донели мигранти и избеглице. Млади Југословени, са француским азилантским пасошима, били су уцењени да силом бране Пету републику. Стевица Марковић је одбио да у студентској револуцији учествује као батинаш.

- Смрт Марковића требало је да спречи кандидатуру Жоржа Помпидуа за председника. Сумњало се зато да су Стевицу ликвидирали људи председника Шарла де Гола - каже Миломир Марић.

Стевичин друг Вук Благојевић износи сумњу да је заправо Франсоа Митеран био најљући противник Жоржа Помпидуа и силно заинтересован да он не постане председник Француске. Ролан Дима, адвокат породице, био је Митеранов пријатељ и није могао потпуно да се ангажује у заштити интереса породице Стевана Марковића. Дима је касније постао шеф француске дипломатије. У тим односима политичких лидера Француске Вук Благојевић тражи могуће узроке употребе и злоупотребе случаја Стевице Марковића за политичке циљеве.

- Можда Стевица није имао албум са фотографијама госпође Клод Помпиду, јер те слике нико никада није видео. Можда је то била само празна претња, која се изродила у политичку аферу с трагичним последицама - пита се данас Вук Благојевић, коме су у Паризу неки људи нудили да говори о Стевици, али и о Жоржу Помпидуу, што је он одбио.

Да ли је Стевица Марковић заиста боравио у премијеровој вили и у Јелисејској палати? Да ли је заиста снимио Клод Помпиду у незгодним позама? На ова питања у Француској нико није дао децидиран одговор.

Једно је, међутим, било извесно. И поред тога што је случај Марковић прерастао у аферу „Помпиду“, бивши француски премијер Жорж Помпиду је 1969. изабран за првог човека Пете републике. Заменио је Шарла де Гола на председничкој функцији и владао до своје смрти 1974. године.

- И Јосип Броз и Шарл де Гол били су узнемирени због Стевице Марковића - прича сведок Ненад Милошевић, некад боксер у Паризу. - Југословенски председник се надао да ће га генерал позвати у званичну посету Француској, а француски председник је стрепео у шта ће се изродити афера „Марковић-Помпиду“.

Тито је имао лоше односе са Шарлом де Голом, јер су комунисти Југославије подржавали борбу за независност Алжира, француске колоније. Друго, Тито је одбио молбу Шарла де Гола да не стреља генерала Дражу Михаиловића. Причало се да су Де Гол и командант Равногорског покрета били школски другови у кампу Сан Сир, али то није историјски тачно. Обојица су била тамо на обуци, али у сасвим различитим временима, тако да се нису ни срели. Међутим, Шарл де Гол је ценио генерала Дражу Михаиловића, што је и јавно рекао када је одликовао четничког вођу:

- Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао да води борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаджбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да велика земља може да се покори суровом завојевачу.

Генерал Шарл де Гол је генералу Дражи Михаиловићу 1943. године, као командант француског Покрета отпора, доделио француски Ратни крст, Орден Легије за заслуге првог степена намењен врховним командантима и издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. прочитана свим француским јединицама. Зато је француски председник тражио од Тита да не убије генерала Дражу.

Од тада је Тито непрестано покушавао и надао се да ће да добије званични позив француског лидера за посету Паризу уз све државничке почасти, што се није догодило.

- Иако ће подршка Југославије алжирским устаницима крајем педесетих и почетком шездесетих година даље нарушити односе двеју земаља и довести до повлачења амбасадора 1963. године, независна Де Голова политика ће их до краја шездесетих поново приближити. О овоме уверљиво говори и дефиле војника ЈНА на паради у Паризу поводом Дана Француске Републике крајем шездесетих година - објаснио је професор Предраг Симић.

(Наставиће се)