СУЛТАН Сулејман Законодавац умире само један дан пре заузимања Сигета, у ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године. Велики везир, Мехмед-паша Соколовић чуваће вест о смрти султана у тајности наредних неколико дана, обмањујући и највише достојанственике Царства како султан, "натеклих ногу и болестан", седи крај прозора у чадору и посматра све шта се дешава. Чак су испред чадора и војна банда, мехтери, свирали свом падишаху у част победе под Сигетом.

У војску се полако увлачио немир, османским логором почеле су да се шире гласине. Морало се брзо деловати. Објавивши да ће "његово величанство падишах" присуствовати джуми (групна муслиманска молитва петком), ако до петка 13. септембра буде преуређена джамија, Соколовић је добио још неколико дана да добро припреми терен за ступање на престо новог султана.

Пошто се Сулејман није појавио ни на джуми, ствари су почеле да бивају јасније. Мехмед-паша је поверио тајну неколицини најближих сарадника из редова везира, док је гласник упућен Селиму за невероватних осам дана стигао у Кутахију, у далеку Анадолију. Везири су били свесни да би објављивање вести о смрти султана могло да изазове јаничарску побуну у страној земљи. Стога Соколовић узима на себе да "у име султана" раздели јаничарима бакшиш и поклоне и умири их, да би месец и по дана после освајања Сигета 21. октобра 1566, са главнином војске кренуо према Београду, коме се приближавао и принц Селим. Он ће почетком новембра те године управо у Београду постати султан Селим ИИ.

Дешавање под Сигетом представља само увод у блиставих 14 година суштинске владавине Мехмед-паше Соколовића као великог везира Османског царства, што је и најдужи период који је неки појединац провео на тој функцији. Мехмед-паша је био стварни владар Османлија, човек чије ће идеје и умешност обележити читаву владавину Селима ИИ, као и прве године владавине његовог сина и наследника Мурата ИИИ.

Мехмед-паШа Соколовић, рођен као Бајица (Бајо), потомак је ситне српске властеоске породице из источне Босне (села Соколовићи крај Руда). Образован је у манастиру Милешеви, где је, непосредно пред одвођења у јаничаре, служио као чатац. Нјегов најпоузданији биограф, академик Радован Самарджић, наводи да је Бајо одведен у једренски сарај са пуних 18 година, управо негде на почетку владавине султана Сулејмана Законодавца. Учествовао је у Мохачкој бици (1526), османској опсади Беча (1529), да би 1546. године дошао на чело османске флоте.

На место беглер-бега Румелије постављен је 1551, где се истакао освајањем Баната. Нјегове успехе запазио је сам султан, те се од тог тренутка брзо успињао ка самом врху хијерархијске лествице Царства (1561. други везир Порте, 1565. велики везир). У заслугу му се приписује обнова Пећке патријаршије (1557), на чије чело султанским бератом бива постављен његов рођак Макарије. Свој положај на Порти учврстио је и женидбом са Исмихан (Есмом), ћерком, у то време престолонаследника Селима.

БАТИНЕ ОД СТРИЦА У НАРОДУ је остала запамћена прича да је Соколовић, као велики везир, посетио манастир Милешеву, у коме је као калуђер служио његов стриц. Том приликом упитао је стрица да ли се сећа како га је тукао у детињству, на шта му стриц одговори: "Да те нисам тукао, не би седео ту где седиш".

Породичне везе високих достојанственика Царства и женских потомака Османлија створиле су моћну мрежу утицаја, у којој су централне личности биле, као што је већ указано на примеру Хурем султаније и великог везира Рустем-паше Опуковића, валиде султаније и њеног зета (дамад). Поједине принцезе, попут Михримах, и саме су учествовале у државним пословима, док су се остале само повиновале одлукама своје браће, мајки и супружника. Михримах је, уосталом, та која је бирала сараднике своме брату, престолонаследнику Селиму, пошто је, највећим делом захваљујући војсци којом је командовао Мехмед-паша Соколовић, поражен царевић Бајазит.

Велико свадбено весеље, поводом свадбе принцезе Исмихан и Мехмед-паше, одржано је у османској престоници 1561. године. Соколовић је био четрдесет година старији од своје младе. У време када се оженио, имао је двојицу синова који су већ били закорачили у државне службе у Царству, али се не зна ко су им биле мајке. Извори бележе да се временом млада султанија искрено заљубила у свог мужа, те да му је често приређивала љубоморне сцене. Знајући да је позиција царског зета најава положаја великог везира, Мехмед-паша је трпео хирове своје супруге, сматрајући то ценом коју је морао да плати да би био део куће Османовића.

Султанија Есма желела је попут своје тетке Михримах да се отворено меша у државне послове, али изгледа да одлучни Мехмед-паша то није био спреман да допусти. Добро обавештени Млечани извештавали су да паша радије подноси незадовољство своје жене, него да јој препусти послове "које је женско могло само да поквари". Ипак, Есма је успевала да преко своје мајке, Венецијанке Нурбану, као и преко Михримах, наметне своју вољу по појединим питањима.

Током службе великог везира, Соколовић је заузео Кипар (1571). Имао је у плану изградњу канала Дон-Волга, као и пробијање Суецког канала. Смрт га је предухитрила у остварењу тих далекосежних наума. За време његове владавине уведен је намет на српске цркве и манастире, познат као "продаја цркава и манастира". Наиме, све српске цркве и манастири били су дужни да се "откупе" или су њихова имања, као и блага из ризница, давана онима коју су ту таксу могли да плате. Од материјала са две београдске цркве које нису могле да се "откупе", Мехмед-паша Соколовић изградио је своју београдску побожну задужбину (джамију, безистан и караван-сарај). Мехмед-пашу Соколовића убио је 1579. године један фанатични дервиш.

(Наставиће се)