СУЛЕЈМАН је имао петорицу синова који су преживели рано детињство: најстаријег Мустафу, рођеног у Маниси, из везе са Черкескињом Махидевран, док је султан Законодавац тамо боравио као намесник, као и четворицу које је родила Хурем-султанија - Мехмеда, Селима, Бајазита и Джихангира. Пети Хуремин син, принц Абдулах умро је као дечак.

Принц Мустафа је по уходаном династичком обичају, чим је стекао године за то, послат као намесник у Манису. Маниса је у османској традицији била РЕЛИместо које су на управу добијали потенцијални престолонаследници, јер је била најближа престоници. Принц Мустафа је био образован, интелигентан, вешт ратник, омиљен међу јаничарима. Чинило се да је нови владар Османлија изабран.

Не може се поуздано утврдити какви су заиста били Сулејманови планови за будућност његових синова. Поједини савременици сматрају да је султан био наклоњенији Мехмеду него Мустафи, док су други мишљења да је Мустафа био његов миљеник.

Извесно је да је Хурем-султанији било од прворазредног значаја да њен син буде наследник престола. Нјена нетрпељивост према Ибрахим-паши најчешће се објашњава подршком коју је овај увек пружао принцу Мустафи.

ДжАМИЈЕ ЗА ПОКОЈ ДУШЕ Поред комплекса джамије Сулејманије, Сулејман Законодавац је градио джамије за душу својих вољених покојника, оца Селима, синова Мехмеда и Джиханигира, али и, још за њихова живота, за жену Хурем и кћерку Михримах. Нјегов дворски архитекта, мимар Синан, творац најрепрезентативнијих грађевина из овог периода, сахрањен је у непосредној близини свог дела, Сулејманије.

Од Ибрахим-пашиног доласка на место великог везира (1523), цар је поред њега држао још двојицу везира. У јесен 1539. на Порти се поново појавио четврти везир. Био је то Рустем-паша Опуковић који је по народности био Србин из села Бутмира крај Сарајева. Најпре је био царски коњушар, а затим је задобио наклоност дворских кругова. Једно време је био намесник у Дијарбекиру, да би се у престоницу вратио као четврти везир. Истовремено кад и везир, паша је постао и царски зет, јер му је султан дао за жену своју једину ћерку, мезимицу Михримах (Сунчани месец). Венчање је објављено за време велике светковине која је приређена у Цариграду поводом сунећења принчева Бајазита и Джихангира. Рустем је познат и по томе што је био омрзнут и као човек и као државник.

Када је за службу у провинцији стасао и престолонаследник Мехмед, он добија на управу Манису, док Мустафа бива послат у Амасију, што се сматрало сигурним знаком да је Мехмед предодређен за престолонаследника. Међутим, Мехмед убрзо умире (1543), чиме се заоштрава, у почетку тиха и закулисна, борба за престо.

Од те туробне јесени Сулејман се све више повлачио и дуго самовао, а кад би се појавио међу везирима најчешће је ћутао. На ратишта није излазио пет година, мировне преговоре је пратио преко воље, како не би настала каква већа штета. Хурем-султанија се прва прибрала, јер је имала још три сина (Селима, Бајазита и Джихангира), а њена највећа нада постао је Рустем-паша, погрдно назван Дамад (зет). И поред свих ружних ствари које су о њему изречене и с којима је дочекан, паша је ипак показивао извесне државничке способности, али све што је знао и умео он је стављао у службу султаније Рокселане и њених интрига.

За Рустем-пашино време се обично везивало бујање корупције и раст утицаја харемских жена на јавне послове у османској држави. Рустем-паша постаје велики везир царства у марту 1544. године.

Рокселана је почела да смишља план. Навела је Сулејмана да 1547. године поново зарати са Сафавидима, како би њен зет Рустем показао своје војничке способности, а најстарији син Селим владарска својства док буде замењивао оца у Цариграду. Цар је две године успешно ратовао, освојивши тридесет и један град, разорио тринаест насеобина и саградио двадесет и осам тврђава. Када се децембра 1548. вратио, Рокселана се нашла пред новом невољом, јер му се није могла чувствено приближити, као што је то раније чинила. Преостало јој је једино да покрене вртлог догађаја и покуша да предодреди њихов исход. Да би уништила принца Мустафу и ослободила место султана једном од својих синова, султанија је припремала и чекала згодну прилику.

Од свог ступања на престо 1521, па до 1548. године, Сулејман је једанаест пута водио ратне походе, али је сада све чешће попуштао пред султанијиним молбама да остане код куће и вођење војних и државних послова препусти зету Рустему.


ПИСМА ХУРЕМ СУЛТАНИЈЕ

ДОК је Сулејман 1547-1548 године боравио на источном ратишту, Хурем-султанија му стално шаље писма, у којима се брине за његово здравље и моли га да се што пре врати у престоницу. На полеђини једног од писама, написала је: "А после, моја срећо, којој сам жртвовала оба ока моја, ваш роб Рустем-паша је ваш роб, не одбацујте га од свог часног погледа. Моја срећо, не радите ни по чијим речима ради оне ваше робиње Михримах, моја срећо, мој падишаху, ради ваше свете главе, за хатар мени, Твојој робињи, мој срећни падишаху".


ГРАМЗИВИ ПАША

Рустем-паШа Опуковић остао је запамћен као омражен и грамзив човек. Након његове смрти, у заоставиштини је било: 1.700 робова, 2.900 коња, 1.106 камила, 700.000 златника, 5.000 кафтана, као и безброј предмета од злата и сребра, као и драго камење.


(Наставиће се)