ИБРАХИМ ће у првој деценији свог везировања угушити побуну у Египту, а затим ће пратити султана на Мохачу (1526), приликом неуспеле опсаде Беча (1529), као и у походу на „јужну Немачку“ (1532), окончаном неславном опсадом Кисега. Када су, после османског пљачкања и пустошења по Аустрији, изасланци Карла В и Фердинанда И Хабзбуршког дошли на Порту да преговарају о миру, Ибрахим-паша их је примио у пуном сјају, истичући свој значај у вођењу државних послова, као и свој лични утицај на султана.

Пишући о улози Ибрахим--паше у овим преговорима, академик Радован Самарджић преноси, на основу сачуваних млетачких извора, следеће пашине речи: „Шта ја учиним, добро је учињено. Обичног коњушара могу поставити за пашу. Могу по милој вољи делити земље и краљевства, а да се мој господар не успротиви. Ако он нешто заповеди, а ја се с тим не сагласим, то се неће ни испунити; ако, пак, ја нешто заповедим, а он другачије одреди, извршиће се по мојој, а не његовој вољи. Мир и рат су у мојој руци“.

ПАШИНО БОГАТСТВО КАДА су порезници пленили Ибрахим-пашино имање у корист државе, пописано је: „815 сеоских добара и кућа; 476 воденица; 2.000 дуката; 32 велика дијаманта; 5.000 богато везених кабаница; 8.000 турбана; 1.100 капа везених чистим златом; 2.000 панцир-кошуља; 2.000 оклопа; 1.100 коњских седала опточених златом и драгуљима; 2.000 шлемова; 130 пари мамуза; 760 сабаља; 1.000 копаља; 800 златом окованих и драгуљима украшених Курана; 1.700 робова и робиња; 2.000 коња и 1.100 камила“. Оставио је и бројне задужбине широм царства.

Није могуће прецизно утврдити у којој је мери Хурем-султанија имала удела у смакнућу Ибрахим-паше. Извесно је да је њихов однос од почетка био обележен нетрпељивошћу и ривалитетом. Обоје су се борили за падишахову наклоност, обоје су желели да њихова реч буде последња, да њихов савет буде послушан, да њихови људи буду постављени на високе положаје. Хурем је, као вољена султанова жена, свакако била у бољем положају. Много тога се могло решити „шапутањем на јастуку“.

Ибрахим-паша је све до злехудог похода на исток (1533) чврсто држао своју позицију. Ипак, савременици бележе да се и пре тога нешто променило у односима владара и његовог штићеника, да више није било оне топлине и присности које су красиле њихово вишедеценијско пријатељство.

На поход против иранских Сафавида, први поход на исток од Сулејмановог ступања на престо, Ибрахим-паша креће у пролеће 1533. године. Султан га је наименовао сераскером, наложивши војсци да Ибрахимова наређења извршавају као да су његова лично. Да ли је то било превелико искушење за великог везира, те је помислио да је од роба постао господар? Чуле су се и неке вести да је спремао заверу против султана.

Султан му се на походу придружио у пролеће 1534. године. Тешки услови ратовања, као и непријатељство дефтердара Скендер-челебије, са којим је Ибрахим-паша био у сталном сукобу, узели су свој данак. Иако је тај поход донео освајање Багдада, највећи успех Сулејманове владавине након освајања Београда, судбина миљеника била је запечаћена. Ибрахимовом руком је написано писмо у ком се он потписује као „сераскер (врховни војни заповедник) - султан“...

Сулејман, поставши свестан штићеникових превеликих амбиција, на Хуремим наговор, или без њега, није имао много избора. Наредио је, сигурно тешка срца, Ибрахим-пашино убиство, обезбедивши претходно фетву којом се за то дело искупљује подизањем джамије у Цариграду. Фетва му је била потребна да би осигурао свој унутрашњи мир: у једној ранијој прилици, био је, наиме, обећао свом „брату“, пријатељу и робу Ибрахиму да никада неће страдати од његове руке.

Сулејманови биографи наводе да је неколико вечери пре убиства проводио са својим некадашњим штићеником, остављајући му могућност да побегне или да чак први дигне руку на султана. Иако Ибрахимова писма сведоче да је био потпуно свестан судбине која га чека, није ни покушао да избегне неминовно. Убијен је једне вечери, средином марта 1536. године, када је по обичају дошао у сарај да вечера са султаном и да преспава са њим у истој соби. Ујутру су га нашли задављеног.

Ибрахим је сахрањен у дворишту једне текије у Галати, без икаквог обележја.

Макбул (миљеник) постао је мактул (погубљеник).


МУЗЕЈ У ПАЛАТИ

Палата Ибрахим-паше на Хиподрому (Ат мејдани), која је један од најлепших примера османске цивилне архитектуре 16. века, једина је палата неког високог достојанственика царства која је била у рангу царских резиденција. После убиства Ибрахим-паше служила је најпре као школа за јаничаре, а затим и као резиденција других високих службеника Порте. Данас је у њој смештен Музеј турске и исламске уметности.


(Наставиће се)