ДВЕ личности, или двоје миљеника, како Сулејманови биографи воле да их називају, обележили су прве деценије владавине султана Законодавца. Поред његове жене Хурем, чији ће се утицај осећати и у потоњим деценијама, значајна личност у султановом животу, као и у држави и на двору, био је Ибрахим-паша, син сиромашног рибара из грчког места Парга, на Јонском мору, који је постао царски зет, а достигао и највише положаје у османској држави.

Османски хроничари су забележили да је Ибрахим имао другачији развојни пут од већине дечака доведених у османску државу данком у крви. Иако је из родног места одведен на исти начин као и младићи који ће се касније образовати на султановом двору, дворовима провинцијских намесника или, они најмање срећни или способни, на сеоским имањима у Анадолији, Ибрахима, изложеног на тржници робова у Маниси, одмах је запазила и купила нека богата удовица. Пружила му је дом и најбоље образовање.

Ибрахим се упознао са делима грчких филозофа, арапских астронома, лекара и математичара, научио је стране језике (говорио је персијски, грчки, италијански и српски језик). Био је изузетно надарен музичар, који је својом виолином мамио одушевљење, осмехе и уздахе.

СВАДБА ДЕВЕТ ДАНА ПРЕМА описима Млечана који су у то време боравили у Истанбулу, свечаност којом се прослављала свадба Ибрахима и Хатидже трајала је пуних девет дана. То је била прилика не само за весеље, које је одисало раскошом, па чак и расипношћу, већ и да се покаже снага и моћ османске династије. Весељу је присуствовало и 8.000 јаничара, који су сви добили новчане дарове. Сулејман је наредио да му се на Хиподрому подигне дрвени чардак покривен оловом како би могао непримећен да посматра свадбено весеље.

Легенда даље наводи да је млади Сулејман, пошто је дошао на место намесника у Маниси, једном приликом шетао градом и угледао младића својих година, како божанствено свира виолину. Принц је надареног музичара одмах узео у службу, и тако започиње пријатељство које ће потрајати наредне две и по деценије.

Сулејман свом новом штићенику и пријатељу поверава службу главног соколара на двору у Маниси, а после Сулејмановог ступања на престо Ибрахим постаје надзорник Сулејманове личне одаје (хас ода баша), особа од највећег поверења и најближа султану. Истакао се приликом заузимања Београда и Родоса, те се касније султан за готово све важне државне послове прво консултовао са Ибрахимом.

Када је после повратка са победоносног, али крвавог похода на Родос у зиму 1522/23, Сулејман одлучио да је време да се, у заслужену пензију, повуче стари Пири Мехмед-паша, дотадашњи велики везир, Ахмед-паша, други везир Порте и најгласнији међу члановима Дивана, сматрао је да по свим правилима и заслугама то место припада њему.

Међутим, султан се решио на неочекивани потез: место великог везира додељује свом пријатељу, човеку са којим је провео младалачке дане, у кога је имао пуно поверење и кога је називао својим братом: Паргалији Ибрахим-паши.

Своје чврсто уверење да је Ибрахим најпоузданији од свих људи којима је био окружен Сулејман исказује тиме што, поред титуле великог везира, свом миљенику додељује и звање беглербега Румелије, које је имало посебан не само војни, већ и симболички значај. Титула газије, исламског борца за веру могла се стећи само на европским ратиштима против хришћана, а у којима је један од главних актера био управо румелијски беглербег.

САФАВИДИ ТРН У ОКУ САФАВИДИ су династија турског порекла која је почетком 16. века завладала просторима данашњег Ирана и Азербејджана. Идеолошка основа државе Сафавида био је шиитски ислам (за разлику од сунитске османске државе). Две државе су у периоду 16-18. века биле у готово непрестаним ратним сукобима, променљивог исхода.

Своје везе са царском породицом Ибрахим ће учврстити венчањем са Сулејмановом сестром, султанијом Хатиджом 1523. године. Иако има историчара који сматрају да идентитет његове супруге није познат, као и оних који наводе да је у тренутку добијања положаја великог везира, већ био ожењен и то кћерком баш дефтердара (министра финансија) Скендер-челебије, већина истраживача сматра млетачке извештаје о венчању Ибрахима и Хатидже апсолутно веродостојним.

Султанова сестра је била позната по својој лепоти, образовању, духовитости... Сем што је добио за супругу изузетну жену, Ибрахим-паша је овим браком добио још утицајнију позицију на Порти, а што је можда пробудило у њему неке недосањане амбиције. Посебно близак однос имао је са Сулејмановим најстаријим сином, принцом Мустафом, који ће се уз Ибрахима учити и ратничким вештинама и државничким пословима. Иако обојица изузетне личности, сплет историјских околности, али вероватно и њихови поступци, довешће до тога да обојица трагично заврше, по наређењу човека који је био господар њихових живота и смрти.

Ибрахим-паша је био познат по својим добрим везама и блиским односима са европским изасланицима на Порти. Млетачки посланици називали су га „Ибрахим Величанствени“. Историја бележи његово присно пријатељство са богатим трговцем Алвизом Гритијем, најутицајнијим чланом млетачке заједнице у османској престоници, ванбрачним сином млетачког дужда Андреа Гритија. Алвизо, коме је мајка била Туркиња, у време великог везира Ибрахим-паше постаће један од најутицајнијих људи на Порти.

Алвизо Грити ће крајем треће и почетком четврте деценије 16. века бити један од најистакнутијих османских дипломата, да би чак био постављен и за султановог намесника у Угарској. Нјегово убиство у мочварама Ердеља 1534. године означиће и почетак краја „Ибрахимове ере“.




(Наставиће се)