СУЛЕЈМАН је своју љубав према Рокселани, осим љубавним стиховима, исказао и кроз износ апанаже која јој је била одобрена. Све жене у харему од валиде султаније до најниже джарије (робиње) примале су дневне новчане износе (меваджиб), намењене за њихове личне потребе.

Султанија Хафса је током Сулејмановог боравка као намесника у Маниси примала износ од 200 акчи дневно. Тај износ је, извесно, повећан када је Сулејман заузео османски трон, али тачан износ није забележен. Педесетих година 16. века, Сулејман је својој вољеној жени одобрио износ апанаже од 2.000 акчи, што је до тада незапамћена сума (султани су примали износ од 1.001 акче дневно, а уобичајени износ који су примале конкубине које су родиле принчеве био је 30 до 40 акчи). Овај високи износ је у наредном периоду, после Сулејманове смрти, био резервисан само за поједине валиде султаније, док су супруге и конкубине потоњих султана углавном примале износ од 1.000 акчи дневно. То је само још једна у низу потврда Сулејмановог посебног односа према Хурем и његове жеље да јој на све начине удовољи.

Поред личног утицаја на султана, Хурем је имала удела и у делу државних послова, и то у домену дипломатије. Иако лично није била ни у једној дипломатској мисији, она је водила дипломатску преписку у султаново име. Често је размењивала писма са пољским краљем Жигмундом И, као и са његовим сином и наследником Жигмундом ИИ. Сматра се да је мир који је владао између Османског царства и Пољске у Сулејманово време највећим делом резултат њених дипломатских напора, те да је султан преговоре о миру, и то не само са Пољацима, водио углавном преко своје супруге (и у ранијим периодима одређене утицајне жене су суделовале у мировним преговорима).

СУЛТАНИЈЕ У ДИПЛОМАТИЈИ ХУРЕМ није једина жена из династије Османовића која се истакла у дипломатским пословима. Мара Бранковић је по налогу свог посинка, султана Мехмеда ИИ Освајача преговарала о миру са Млечанима након османског заузимања Скадра 1479. године. Нурбану султанија, супруга Сулејмановог и Хуреминог сина и наследника престола Селима ИИ, иначе Венецијанка пореклом, била је у дипломатској преписци са Катарином Медичи, док је султанија Сафија (претпоставља се арбанашког порекла), мајка Мехмеда ИИИ била у преписци са енглеском краљицом Елизабетом И, са којом је размењивала и поклоне. Остало је забележено да је Елизабета Сафији послала своју слику опточену дијамантима, док је Сафија узвратила са две раскошне, свилене хаљине. Османске султаније су биле и у контакту са страним изасланицима на Порти, преко својих службеница, које су вршиле посредничку службу. Те службенице су углавном биле јеврејског порекла.

Хурем султанија је водила преписку и са султаном, сестром сафавидског владара шаха Тахмаспа. Та преписка је нарочито интензивирана након склапања мира у Амасији (1555. године), који су, како се може закључити на основу писама које ове две жене размењују, обе стране желеле да одрже.

Хурем је играла значајну улогу и у даривању сафавидског принца, Елкас Мирзе, брата шаха Тахмаспа, који је 1547. године потражио уточиште на османском двору. Део поклона је био израђен султанијином руком, чиме се исказивала нарочита почаст и великодушност Османлија према "госту". Елкас Мирза је Османлијама, који су се у то време спремали у нови поход против Сафавида, био веома значајан, и као извор обавештајних података и као потенцијална претња власти шаха Тахмаспа.

Хурем султанија је траг у историји Османског царства оставила и својим задужбинама. Она је прва жена у чије име је изграђена једна джамија у престоници (джамија Хасеки Султан у Истанбулу), а за чију је изградњу био задужен славни османски архитекта Синан. Джамија Хасеки Султан је прво дело неимара Синана после његовог постављења на положај главног царског архитекте 1538. године.

Поред джамије, комплекс изграђен у име султаније Хурем (завршен 1551) обухвата и мектеб, медресу, имарет, болницу и фонтану. Ово је у своје време био највећи задужбински комплекс у Истанбулу, после задужбина Мехмеда ИИ Освајача и Сулејмановог комплекса (джамија Сулејманија са припадајућим објектима).

Занимљиво је да комплекс није изграђен у центру престонице, већ у крају који се назива "Женским тргом" (вероватно је прва намена джамије била да у њу одлазе жене из тог дела града), где у близини није било ниједне царске джамије. Сматра се да је ова локација пажљиво одабрана ради креирања њеног "имиджа" у јавности, као и слике коју је читава династија желела да створи о себи. Ако се у првим деценијама Сулејманове владавине много полагало на јавне церемоније и раскошан живот на двору, други део његове владавине обележен је настојањима да се богатство и моћ династије искажу кроз богоугодна дела, као што је изградња задужбина.

У престоници је, у султанијино име, изграђен и хамам, који се за разлику од джамије налази у непосредној близини Хиподрома, на линији Царска палата, джамија Аја Софија (као прва царска джамије у Истанбулу) и Хиподром (Ат Мејдани), где су се, у Сулејманово време, одвијале све значајније церемоније и прославе у престоници. И ова грађевина имала је циљ да покаже колико је султанија била одана вери, с једне стране, и колико су она сама, као и други чланови царске породице, водили рачуна о својим поданицима. Султанијина посебна брига за поданице султана исказана је структуром самог купатила, које се састоји из два дела: женског и мушког.

Поред задужбина у престоници, Сулејман је у Хуремино име изградио и задужбине у Меки и Медини, док је она сама наложила градњу великог задужбинског комплекса у Јерусалиму.

(Наставиће се)