ХАРЕМ османског владара, који је имао строгу хијерархију и представљао врсту школе за девојке које су тамо доведене, предвиђао је строга правила понашања, која су све конкубине, до Рокселаниног времена, поштовале.

Међутим, црвенокоса Хурем одлучила је да многа правила измени. Она је прва мајка једног принца која не одлази са својим сином када он бива постављен за намесника у провинцији. Принц Мехмед је 1542. постављен на службу у Маниси, али Хурем, за разлику од њених претходница, а вероватно под изговорм да је њеном најмлађем сину, принцу Джихангиру потребна стална лекарска нега, јер је рођен грбав, остаје у престоници, поред Сулејмана.

Ни када су наредних година у своја места службовања послати Селим и Бајазит, њихова мајка не одлази са својим синовима. Хурем је, међутим, често посећивала синове у градовима где су били на служби. Тако је 1543. била у посети код Мехмеда у Маниси, као и код Селима у Коњи. Годину дана касније, заједно са кћерком Михримах и зетом Рустем-пашом одлази у Бурсу, где је Селим позван на породично окупљање које је трајало четрдесет дана. У марту 1547. Хурем и Джихангир проводе месец дана у Маниси, код Селима, који је тамо премештен на службу после смрти свога брата. Вероватно је одлазила и у посету код Бајазита, у места његовог службовања, Кутахју и Амасју.

ОБНОВА ЗЕМАЛјА ВЕРЕ У ЈЕДНОМ од својих писама упућених Султани, сестри сафависког владара, Хурем наглашава да ранији походи на сафавидску територију нису вођени да би се "разориле земље ислама", већ да би се "обновиле земље Вере, и да би се окитила кућа Божјег закона", што се односи на Сулејманово освајање Багдада (1534), који је био престоница сунитског Абасидског халифата, као и на то да је он наредио да се изврши рестаурација гроба Абу Ханифе, оснивача једне од четири канонске верско-правне школе у исламу, и то оне коју је следила династија Османлија.

Чињеница да је остала у престоници, омогућила је Хурем да свом супругу буде не само ослонац и извор љубави и нежности, већ и његов главни саветодавац, као и особа од поверења која га је извештавала о свим значајним догађајима за време његове одсутности са двора. Вероватно је првобитно улогу поузданог информатора имала султанова мајка, султанија Хафса, а Хурем је преузима после њене смрти (1534).

Протоку векова одолела су писма која су Сулејман и Хурем размењивали када би он одсуствовао из престонице. Прва Хуремина писма, из треће деценије 16. века, писана су ученим, кићеним стилом, који није могао одговарати њеном знању османског турског језика у том периоду. Извесно је да их је, по њеном налогу, а свакако поштујући њене жеље и претварајући њене мисли у звучне реченице, писала учена особа, вероватно једна од виших харемских службеница, која је била у султанијиној личној служби.

Како је време одмицало, писма постају личнија, те је очигледно да је сама Хурем у довољној мери савладала како језик, тако и арапски алфабет, којим се османски језик писао.

Прва сачувана Хуремина писма потичу из 1526. године, из периода када је Сулејман боравио на угарском ратишту, пре и после Мохачке битке. "Душо моје душе, мој господару", писала је султанија, "поздрави ономе који даје сласт уснама заљубљених; хвала њему који испуњава жаром глас вољених; жеље ономе који пали као речи жудње; бескрајна верност ономе чија је прилика као анђеоски увојци; ... слава ономе који пред војском држи барјак победе; ономе чији је поклич: 'Алах, Алах' прихваћен на небу; његовом величанству моме падишаху коме Бог помаже"...

ЗАБАВА ДО МИЛЕ ВОЛјЕ ЈЕДАН добро обавештени западни савременик описао је Сулејманов харем следећим речима: "Ту он држи велики број младих робиња, хришћанки које су преведене у ислам или су остале у својој вери. Оне су непрекидно затворене, а надгледају их нарочите чуварке од којих се свака брине за по десет девојака. Султан узима ону која му се допадне и два месеца је држи одвојену, па се с њоме до миле воље забавља. Ако нека од њих остане трудна, узме је за жену, а ону којој се то не деси уда за неког од својих људи на положају и обдари је богатом одећом. Робиње, пак, које му се не свиде цар разуда не обешчастивши их. Готово сви претходни султани држали су се овог обичаја. Садашњи султан, међутим, све своје робиње одреда удаје као девице да би остао веран својој жени".

У другом писму из истог периода, такође се исказује њена огромна љубав и чежња према султану, али се из последње реченице писма наслућује да је оно поред љубавног, имало и још понеки циљ. "Моје Јусуфово лице, мој шећерни говору, милосрдни, осећајни султану, Ти који знаш како је то бити далеко од своје љубави, треба да прочиташ суру о Јусуфу (библијском Јосифу). Када је Твоје часно писмо било прочитано, твоји робови Мир Мехмед, Твој син и Михримах, Твоја кћи, почели су да плачу. Нјихове сузе су ме обузеле, као да има разлога за жалост у породици. Твој син Мир Мехмед, Твоја кћи Михримах, Селим Хан и Абдулах шаљу Ти своје поздраве и љубе прашину по којој ходаш. Ти ме питаш зашто сам љута на Ибрахим-пашу. Чућеш све о томе када нам добри Бог омогући сусрет. Засада испоручи паши наше поздраве. Надамо се да ће их прихватити".

У једном другом писму, написала је: "Волела бих кад не би следио ничије савете и кад не би заборавио своје одане слуге." У појединим писмима, Хурем би дозволила себи и изливе страсних емоција. "Кунем се Богом", писала је, "да дан и ноћ изгарам у ватри за Тобом".

Готово сви Сулејманови биографи се слажу да је најбољи доказ његове огромне љубави према Хурем садржан у његовој поезији, коју пише под надимком Мухиби.

"Моја интимна дружбенице, моје све на свету, моја љубави, мој сјајни месецу,

Моја блиска, присна пријатељице, моје све на свету, краљице лепотица, моја господарице,

Господарице мог Египта, мој Јосифе, моје све на свету, краљице мога срца

Мој Стамболе, мој Карамане (вилајет у Анадолији), моја земљо римских царева,

Ако умрем, Ти си мој убица, о бездушна, неверна жено...", певао је Сулејман својој драгој.

(Наставиће се)