СУЛЕЈМАН се под Шапцем задржао наредних десет дана. Одмах после освајања тврђаве, наредио је да се започне изградња моста преко Саве. Хроничар похода је забележио како је султан од јутра до вечери седео у чардаку над водом и посматрао радове. На другу обалу реке пребацили су се румелијски беглербег Ахмед-паша са спахијском коњицом и хиљаду јаничара, да обезбеде градњу моста. Хусрев-бег, који ће после освајања Београда бити послат на дужност босанског санджак-бега, добио је наређење да заузме Земун.

У дневнику похода даље пише да су 10. јула пред султана стигли изасланици госпође Јелене, „господарице Срема“. Они су му пренели њену поруку: „Срем земљу, над којом господарим, са свим њеним градовима предајем султану. И мој син нека дође да пред његовим ногама падне лицем у прашину. И ја да дођем да га лицем дотакнем. Где год да ми одреди место, тамо да седим. Земља је царева, а народ је његово робље. Само да се земља не пустоши...“

СКРИВАНЈЕ НА ФРУШКОЈ ГОРИ ПОСЛЕ пада Српске деспотовине под османску власт 20. јуна 1459. године, преживели потомци деспота Ђурђа Бранковића, као и велики број крупније српске властеле, прелазе на територију јужне Угарске, где су се стварали нови центри српског политичког живота, као и духовности. Они насељавају просторе између Земуна, Купиника, Митровице, Ирига, Каменице и Сланкамена. Скривени међу фрушкогорским брежуљцима, настају нови манастири, који чувају културу и традицију првих Немањића. Најистакнутије место међу њима припадало је манастиру Крушедолу, задужбини деспота Ђорђа Бранковића, у монаштву названог Максим и његове мајке, деспотице Ангелине, изграђеном у периоду 1509-1512. године.

На ове речи, које су га морале обрадовати, султан упути у Јеленин двор у Купинику тумача са ферманом, којим јој обећава заштиту. Али недуго потом прими вест: Купиник је празан, а господарица Јелена је побегла са пратњом и драгоценостима. Протумачивши њен поступак као лукавство да добије на времену, како би се склонила дубље у унутрашњост Угарске, султан нареди својим најљућим крајишницима да одмах почну пустошење и пљачкање. Градови су паљени, а народ одвођен у робље.

Један српски летописац је те догађаје описао следећим речима: „Турци прелажаху реку Саву као по суху, то јест по мосту на ону полу Срема, а и други лађама препливаше, тако да није било могуће ни тим силним рекама задржати Измаилћане... И опколише одасвуд славни Београд и друге суседне градове и летијаху као крилате змије палећи села и градове.“

Вест о паду Земуна у руке Хусрев-бега стигла је већ 12. јула. Утврђени Земун се, после очајничке и храбре борбе, предао моћнијем непријатељу. Браниоци су побијени, а становништво доживљава исту трагичну судбину као и у другим градовима у Срему. Београд је опкољен са свих страна.

Султан Сулејман, који стиже под Београд са земунске стране последњег дана јула, наређује да напад почне јуришом на Доњи град, најслабије утврђен део некада моћне београдске тврђаве. Број бранилаца Београда процењује се на свега неколико стотина (заједно са помоћним трупама). Ниједан од два београдска бана (Фрањо Хедервари и Валентин Терек) није био ту да брани град, помоћ из Угарске није стигла, а шајкаши Петра Овчаревића више од две године нису примили плату. После прекида снабдевања са сремске стране, ситуација за браниоце постала је безизлазна.

Одлучујући напад на Доњи град, у коме су углавном били Срби, извршен је 8. августа. Шајкаши су од првог дана августа изложени артиљеријској паљби са 11 топовских места. Са савске стране османском војском је командовао стари велики везир Пири Мехмед-паша. Десна рука султанова, Хусрев-бег, који ће управо под Београдом стећи свој надимак гази (освајач за веру Алахову), према вестима османског хроничара Ибрахима Печевије, чије дело настаје средином 17. века, заповедао је војском од „десет хиљада одабраних анадолских азапа, смедеревских војника, мартолоса и хиљаду јаничара“. С дунавске стране нападао је везир Мустафа-паша са својим одредима цариградских јаничара. Ахмед-бег се, по султановом изричитом наређењу, пребацио на Велико ратно острво, држећи Доњи град под притиском топова довучених из Смедерева.

Упркос толикој сили, браниоци су се херојски држали. У Сулејмановом дневнику је остао запис о томе како се другог дана битке „градски шанац напунио лешевима“, а „од пет до шест стотина људи мученички је изгинуло за веру“. Четвртог дана битке почео је рамазан, што је учинило да турска војска напада са још већим жаром и ревношћу. Последњег, осмог дана битке за Доњи град, беспоштедна борба трајала је читав дан.

Султанов хроничар забележио је: „...Неколико одреда јаничара стигло је најзад у свом налету до градских зидина и стало продирати кроз велике бреше што су их били направили топови, без страха излажући своје груди читавим облацима метака и стрела... И тако је овде оборена застава криве вере. Јаничари неуморно забадаху бритке сабље у груди неверних, те у дугој борби отправише у пакао многе јунаке ових противника праве вере. Они, пак, који преживеше, видевши да се неће моћи одржати и да ће најзад и сами погинути од мача ратника за праву веру, умакоше у тврђаву... чија висина пара облаке.“

Шајкаши, суочени с општом изгибијом, запалили су свој део града и склонили се у теже освојиви Горњи град. Иако је нападачка војска била многоструко бројнија и снажнија, битка за Београд потрајаће још пуне три недеље.

(Наставиће се)