СВЕСТАН тешкоћа које носи поход на Исток, услед тешког терена с једне, и нарочитих проблема које је са собом носило ратовање против муслимана шиита, а не сунита што су били Османлије, Сулејман се, при одабиру циља за свој први ратнички поход, окреће онима које су муслимански владари сматрали "природним" непријатељима - хришћанима у Европи.

Моћна ордија напустила је престоницу и запутила се ка европским провинцијама Царства средином маја 1521. године. Само неколицина најоданијих султанових сарадника знала је за коначни циљ похода - освајање Београда, "капије Угарске".

ХрониЧари су забележили да се Сулејман, још као младић који стиче знања из историје света, зарекао да ће повести своју војску на "Београд, Родос, Малту и Јајце", што су му његови преци оставили у аманет. Прва османска опсада Београда одвијала се 1440. године, након првог пада Деспотовине Србије (1439), док је други пут под зидинама Београда поклекла војска моћног владара Мехмеда ИИ Освајача (1456). Сулејман је био на путу да оствари циљ недостижан његовим претходницима.

КАРАВАН ОД 3.000 КАМИЛА ФЕРХАД-ПАША, један од везира куполе и царски зет, успешно угушивши побуну у Сирији, дошао је на европско ратиште водећи караван од 3.000 камила. На београдско ратиште био је доведен и најмање један слон. Хроничар Сулејмановог похода забележио је да су под ноге овог слона бацани заробљеници, да их изгази.

Није познат тачан број војника у османској војсци која се отиснула пут Београда. Неки извори помињу 200.000, али је тај број свакако претеран. Чини се да су процене из млетачких извештаја, које говоре о 30.000 војника и још 70.000 нерегуларних јединица (задужених за пљачку, разарања, пустошења, али и послове попут теглења и одржавања топова, чишћење путева и изградње мостова, поткопавање бедема, бриге око провијанта, итд.), најприближнији стварном стању. Остало је забележено и да је епидемија која је завладала у османском логору узела свој данак, те да је број на крају био и нешто мањи. Копнену војску, регрутовану из свих провинција Царства, пратило је и 40 бродова који су преко Босфора и Црног Мора упловили у Дунав.

СведоЧанства савременика говоре да се чинило како се султану никуд не жури. Јахао је полако, са честим прекидима ради одмора и лова, као да је у мислима био негде далеко. Вероватно је у тим тренуцима још смишљао одговарајући план напада. Брижљиво је вођен и дневник, као да султан Сулејман није желео да препусти забораву ни најситнији детаљ свог првог похода. Поменути дневник је одолео вековима и данас представља драгоцено сведочанство о паду Београда.

Било је потребно готово месец дана да моћна османска војска стигне до Софијског поља. Ту су се већ могли назрети први обриси тактике којој је Сулејман решио да прибегне ради остварења свог главног циља. Још раније је упућена претходница од два одреда акинджија, чији је задатак био да својим брзим упадима припреме терен за освајање. Један одред је кренуо пут Влашке, одакле су упадали на територију Ердеља, док је други имао задатак да пустоши по Срему.

ПОКЛОН ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ПРИХВАТИВШИ вазалне обавезе према краљу Жигмунду, деспот Стефан Лазаревић почетком 1404. од Угара добија на управу Београд. После смрти деспота Стефана 1427, његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић, морао је да, према претходном договору, врати Београд угарском краљу. Деспот Ђурађ после тога започиње градњу своје нове престонице, Смедерева.

УнутраШња ситуација у Угарској била је тада веома тешка. Услед неслоге великаша, где је најжешћу опозицију младом краљу Лајошу ИИ представљао ердељски војвода Јован Запоља, као и недостатка финансијских средстава, одбрана јужних граница била је потпуно запостављена. Ни помоћи није било ниоткуда: цар Светог римског царства Карло В био је заокупљен протестантским покретом у Немачкој и ратом против Француза у Италији. Аустријски надвојвода Фердинанд био је сувише слаб да одбрани и сопствену земљу, а папа Лав Дж заокупљен како потресима у Цркви, тако и Италијанским ратовима. Млечани нису били вољни да се упусте у скуп и неизвестан рат са Османлијама. Једино је било реално очекивати да пољски краљ Жигмунд, стриц Лајоша ИИ, прискочи у помоћ Угарској. Да би ту намеру осујетио, Сулејман шаље против њега снажан одред Татара.

Напредујући од Софије према Нишу, султан је наредио румелијском беглербегу Ахмед-паши да први крене са својом војском. Нјегов циљ био је град Шабац (Заслон), који су Османлије освојиле у походу 1459, да би га угарски краљ Матија Корвин преотео 1476. године. Убрзо затим, хиљаду јањичара, на челу са смедеревским бегом Хусревом послато је да заузму Земун, ради лакшег приступа Београду.

Још пет дана се није знало куда ће кренути сам султан с главнином војске. Почетком јуна, у селу Рамаћи, у Гружи, наредио је великом везиру Пири Мехмед-паши да са 20.000 коњаника и 50 топова пође у опсаду Београда, док се он сам, с остатком трупа, упутио ка Шапцу. Није путовао ни четири дана, кад му је 7. јула стигла вест: "Град Бујирделен (турски назив за Шабац) је пао".

"По заузећу града", читамо у дневнику Сулејмановог похода, "сто неверника на броју били су храна сјајном мачу". Како наводе угарске хронике, више бранилаца није ни било. Остала су сачувана сведочанства о њиховој решености да се не предају до последњег човека, те су пре сопствене погибије убили седам стотина османских војника. Султан је у шабачку тврђаву уведен кроз шпалир глава погинулих бранилаца, пободених на копље.

Први циљ је тако остварен. Дошао је ред и на Београд.


(Наставиће се)