КАДА је 1520. године, после смрти султана Селима И, на престо ступио његов син Сулејман, један савременик је рекао "Лав умре, дође нам јагње". Наредне деценије показаће колико је погрешио.

Сулејман, син Селима и Хафсе, рођен је 1494. године у Трапезунту, где је његов отац у то време био намесник. Са седам година започиње школовање у палати Топ капи у Истанбулу, где учи језике (сматра се да је поред османског турског, говорио арапски, персијски, чагатајски и српски), филозофију, математику, основе војне стратегије, али стиче и борбене вештине (мачевање и слично).

Према неким сведочанствима, одушевљавао се делом Александра Македонског, надахњујући се идејом да и он постане цар "Истока и Запада". У овом периоду се вероватно упознаје и са Ибрахимом, Грком из Парге, који је данком у крви доведен у царску палату, где је започео процес његовог образовања као пажа и "султановог роба". Ово пријатељство ће обележити прве деценије Сулејманове владавине.

О пореклу Сулејманове мајке постоје извесне недоумице. У историографији преовладава мишљење да је била Татарка са Крима, кћерка хана Менгели Гираја, мада се то у новије време оспорава. Постоје чак и мишљења да је била српског порекла, али то није научно доказано.

Сулејман је једини османски владар у периоду од Мурата И (1362) до Ахмеда И (1603), који је на престо ступио мирним наслеђивањем, без сукоба са браћом. У тренутку смрти, Селим је, чини се, имао само једног сина. Не зна се шта се догодило са његовим другим мушким потомцима, али се претпоставља да је одлучни и окрутни Селим то питање решио још за живота, остављајући олакшан пут одабраном наследнику. Сулејман је имао сестре Хатиджу и Бејхан, удату за Ферхад-пашу, једног од високих достојанственика Порте.

Као младић од 15 или 16 година, још за живота свога деде Бајазита ИИ, Сулејман је најпре добио на управу санджак Болу, али је његов стриц Ахмед сматрао да је тиме учињен уступак Сулејмановом оцу, а Ахмедовом брату Селиму, тј. да су отац и син преблизу, те да то Селиму даје предност у борби за престо у односу на његову браћу. Ахмед је успео да издејствују да млади Сулејман буде из Болуа послат у Кафу, на Крим. Ипак, то није зауставило Селима да се одлучно разрачуна с браћом, а на крају и оцем, те да из борби око престола изађе као победник.

ПЛАМЕН ИЗ САБЛЈЕ У уводу својих званичних аката Сулејман је писао: "Ја, султан и падишах Средоземља, Црног мора, Румелије и Анадолије, земље Рума и Карамана, земаља Зулкадра, Дијарбекира, Курдистана и Азербејджана, Персије, Дамаска и Алепа, Египта, светог Јерусалима, славне Меке и светле Медине, свих арапских земаља, Јемена и Джеде, татарске територије, као и бројних других земаља освојених несавладивом силом мојих светлих предака и мојих великих претходника, као и великог броја земаља које је освојила моја сабља из које избија пламен".

Селим ступа на османски престо 1512. године, а млади Сулејман, као престолонаследник, одлази као намесник у Манису, што је у то време била уобичајена пракса код Османлија.

Вест о смрти свога оца Сулејман прима као намесник у Маниси. Као што је то био обичај, вест о смрти султана Селима, који је умро на путу између Истанбула и Једрена, држана је у тајности док престолонаследник стигне до престонице и преузме власт. Преузимајући кормило, нови султан показао се промишљено издашним у даривању јаничара (тзв. поклон за ступање на престо). Такође, био је довољно мудар да као великог везира задржи старог Пири Мехмед-пашу, Селимовог повереника од 1518. године, који је био одлично упућен у све државне послове и на кога се нови владар могао апсолутно ослонити.

Сулејман долази на чело османске државе 1520. године, као десети османски султан, чија је владавина од 46 година најдужа у шестовековној историји Османског царства. Османска традиција га уважава не само као ратника, који је проширио границе Царства од Атлантског до Индијског океана, већ и као владара решеног да изврши кодификацију османских световних закона (кануна). Отуда и његов турски надимак Канни - Законодавац.

Надимак Величанствени (Магнифиљуе) стекао је, у првом реду, заслугом француских путописаца, који су били одушевљени савршеном дисциплином у османској војсци, у чијим логорима, како су тврдили, није било опијања, коцкања, свађа и туча, као што је то био случај у оновременим војним логорима на Западу. Не сме се изгубити из вида ни чињеница да управо за време владавине Сулејмана Законодавца Французи и Турци постају чврсти савезници у борби против цара Светог Римског царства, Карла В, а то ће савезништво опстати и у потоњим вековима.

Млади Сулејман је исправно проценио да свој ауторитет мора потврдити на бојном пољу, те тако уверити војску, везире и народ да је достојан османског престола. Одрастао је у сенци оца Селима, коме је турска традиција доделила надимак Грозни (Yавуз), човека који је у јарости својеручно давио непоћудне везире и освајача који је покорио источну Анадолију и ставио тачку на постојање Мамелучког султаната у Египту. Тиме је постао и заштитник муслиманских светих места Меке и Медине, као и баштиник титуле халифе.

Сулејман, према сведочењима савременика, није био ратничке природе. Склон филозофији и поезији (остао је познат под песничким псеудонимом Мухиби), ступивши на престо знао је да мора потиснути тај део своје личности, те исказати одлучност и храброст ратника. Млетачки изасланик на Порти, Данијеле Лудовизи, описао је султана Сулејмана следећим речима: "Он је висок стасом, мршав, орловског носа, земљане боје коже, здрав, пргав, потиштен, више склон доколици него послу, правоверан као муслиман и у својим навикама непокварен. Нјегов дух нема живости, разборитости, крепости, које би одговарале оноликом царству". И он је погрешио.

(Наставиће се)