НА првом Хрватском католичком конгресу, одржаном у Загребу 1900. године, нацртана је географска карта на којој су уцртане границе велике Хрватске од Котора на јадранској обали, до Земуна на ушћу Саве у Дунав. Хрватски историчари су тада, ради тога, „засукали рукаве да докажу да је то у историји био хрватски етнички простор“.

У складу са великохрватским тежњама да источна граница Хрватске треба да буде постављена на Дрини је и етнографска карта Николе Звонимира Бјеловучића. У књижици Етнографске границе Хрвата и Словенаца, која је објављена у Дубровнику 1934, приложена је карта Етнографске границе Хрвата у Краљевини Југославији и околним земљама, коју је саставио Бјеловучић 1933. године. Са не малим територијалним проширењем, та карта неодољиво подсећа на Павелићеву НДХ. У састав Хрватске уцртане су у целини Босна и Херцеговина, Бока которска до испод Бара, предели западне Бачке, област Баје у ондашњој и садашњој Мађарској, делови Мађарске југоисточно од Печуја, дугачак појас уз леву обалу Драве, од Светог Мартина на истоку до Доње Лендаве на западу, и читав Срем.

ПОВИЈЕСНЕ ГРАНИЦЕ О ВЕЛИКОХРВАТСКИМ претензијама Фрање Туђмана, много година пре но што ће се наћи на челу Хрватске, сведочи Нацрт програмских основа Хрватског народног и социјалистичког покрета из 1977. године. Тај Нацрт Туђман је објавио у Усудбеним повјестицама и он гласи: „Водство ХНСП полази, додуше, од садашњих републичких граница као реалност, али мора водити рачуна о томе да су оне у сваком смислу одређене на штету Хрватске (...) из повијесних су граница Хрватске (троједне) краљевине Хрватској одузети Сријем и Бока которска, а по природном праву нису јој прикључени чисто хрватски крајеви из БиХ (који су били ушли чак и у Бановину Хрватску 1939), а нити хрватски дио Бачке (са Суботицом).“

Намерно нацртана у глобалу, непрецизно, Бјеловучићева карта више је израз великохрватских територијалних тежњи него одраз стварних етничких односа. Нјоме су обухваћене све земље које су по хрватском државном и историјском праву припадале Хрватској. Етнички односи послужили су Бјеловучићу да на замагљен начин јавно искаже великохрватске државне и политичке циљеве.

Кад имамо у виду само ово што је саопштено укратко, у есенцијалном облику, премда би о томе могле бити написане обимне студије, и мање упућени читалац, који није имао прилике да се упозна са великохрватским амбицијама претходних генерација, лако ће закључити где су извори и инспирације хрватских политичара, који желе Хрватску да бране на Дрини, попут покојног академика Далибора Брозовића, који се позивају на хрватско државно и повјесно право, како је то чинио Фрањо Туђман, па својатају Боку которску, посежу за Бачком, а у исто време желе да сачувају и авнојевске административне међурепубличке границе.

У програму некадашњих праваша и франкофуртимаша, тих претеча Павелићевих усташа, који су се залагали за то да у великој хрватској држави буде само једна застава - хрватска, само један политички народ - хрватски, крије се и одговор на кључно питање односа између Хрвата и Срба, а крију се и узроци због којих је међу њима долазило до сукоба и због којих је дошло и до рата.

Идеје др Ивана Пилара прожеле су читаву хрватску политику. Оне чине основ националне мисли и геостратешких циљева хрватске политике. Пиларове геополитичке идеје и великохрватске тежње у свему је следио и допунио их је својим историографским списима фра Доминик Мандић. И код њега је Босна као хрватска земља била у средишту пажње. О томе је написао: „Својим планинским сплетовима, ријечним смјеровима и цијелом својом геополитичком снагом Б и Х настављају, попуњавају и земљишно спајају сјеверне, панонске хрватске земље с јужним, јадранским земљама. Без Б и Х хрватске би земље биле растргане, без природних веза и земљишне заокружености. Ријека Дрина са својим дубоким коритом и високим околним планинама затвара хрватске земље и дијели их од српских земаља и средњег Балкана. На тој црти Римљани су подијелили источно и западно римско царство; ту се дијелила источна и западна црква, западна и источна култура.“

Кад је ХДЗ са Фрањом Туђманом на челу 1990. кренуо у акцију ради освајања власти у Хрватској, у свој програмски промотивни наступ, који је обзнанио на Хрватској телевизији, уградио је све геостратешке, економске и национално-политичке погледе о Босни и Херцеговини које су за собом оставили Иво Пилар и фра Доминик Мандић.

Са становишта великохрватских претензија Хрватске демократске заједнице посебно место има Проглас грађанима и Сабору Хрватске и цијеломе хрватском народу који је настао у Загребу 29. новембра 1989. године. Поред осталих Проглас су потписали: Шиме Бален, Фрањо Туђман, Далибор Брозовић, Владимир Шекс, Јосип Манолић, Бранимир Главаш и други. У тачки 2 тог Прогласа је речено: „Насупрот јавно израженим плановима о стварању Велике Србије, у оквиру или изван СФР Југославије, и то на рачун хрватскога и других несрпских народа, истичемо захтјев за територијалном цјелином хрватскога народа у њезиним повијесним и природним границама.“ Прогласом је требало мобилисати Хрватску против „великосрпске агресије“.

Када су покушали да одреде Хрватску према „њезиним повијесним и природним границама“ почели су се натезати, али су били сагласни у томе да у састав Хрватске треба да уђу Босна и Херцеговина и већи делови Војводине. После дужих натезања и описивања разних варијанти граница, на предлог Манолића сагласили су се да се не уплићу у њихово дефинисање већ да напросто констатују „да постоје природне и повијесне границе Хрватске“. „Зашто се упуштати у расправе хоћеш ли овај угао узети некоме или ћеш онај ћошак некоме оставити! И тако смо остали на тој тези недефинирања граница. Нити границе Бановине Хрватске, нити границе НДХ, нити авнојске границе! Него - просто границе.“

(Наставиће се)