И после споразума Цветковић-Мачек, склопљеним августа 1939, иако су новоствореној Бановини Хрватској припојени делови западне Босне, који су припадали Врбаској бановини, Мачек није био задовољан територијалним опсегом Бановине. Он је сматрао да је тај споразум „дјеломичан“ и да у њему има доста спорних, нарочито територијалних питања. Тим споразумом, по његовој изјави, „није питање хрватског територија ријешено дефинитивно“, па је зато у њега унета клаузула да ће се дефинитивни опсег Бановине Хрватске установити кад се буде преуређивала читава државна заједница. „А то је посве наравно“ - нагласио је Мачек - „јер посве другачије ће изгледати дотични териториј Бановине Хрватске, буде ли у ново преуређеној државној заједници рецимо и аутономна Војводина или не буде, друкчије буде ли и аутономна Босна или не буде итд.“

СРБИ НЕ МОГУ ВЛАДАТИ Да би стекли бољи увид у то какве погледе о Србима је имао др Пилар и какав је то био човек и политичар, поменућемо његов разговор са др Исом Кршњавићем, који је вођен 1. јуна 1918. Повод за разговор била је намера др Пилара да заједно са надбискупом Штадлером оснује нову хрватску странку која би ишла паралелно са Чистом странком права. У том разговору Пилар је изјавио: „Срби не би смјели владати, већ би с њима ваљало поступати као с подређеном националношћу.“

Стално настојање да се Хрватска распростре на што ширем географском простору дошло је до изражаја и у време већ успостављене Независне Државе Хрватске. Незадовољни њеним обимом, усташе су, посредством доглавника Славка Кватерника, покушале да је увећају. У телеграму од 14. маја 1941. немачки посланик Зигфрид Каше пренео је свом Министарству иностраних послова жељу Кватерника да се „хрватске“ територије прошире до албанске границе, укључујући градове: Прибој, Пријепоље и Пљевља. Каше је подржао овај захтев с образложењем да су ту „већ стациониране хрватске трупе“.

Један од кључних људи у гарнитури политичара Јосипа Броза, Иван Стево Крајачић је, према писцу књиге о деловању немачке тајне службе БНД Ериха Шмита Енбома, у време пуне Титове снаге и неограничене власти, саставио план о стварању „суверене Хрватске са Босном и Херцеговином“, у границама некадашње НДХ из 1941. године. То је још један од многих непобитних доказа да постоји доследност у великохрватским тежњама, посебно оним које се тичу претензија на Босну и Херцеговину. Политички системи, државноправни оквири, облици државног и друштвеног уређења и људи који су водили политику су се мењали, али је хрватска политика била и остала доследна кад је реч о намерама да се границе Хрватске поставе на Дрини.

Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иван Пилар записао је: „Са геополитичког гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као ни господарско-политички одржи.“ Према оцени Пилара, „Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест уобће торзо неспособан за живот.“ Др Иван Пилар је писац књиге „Јужнославенско питање“, која је у размаку од неколико деценија доживела четири издања, два на хрватском и два на немачком. У брошури „Свјетски рат и Хрвати, Покус оријентације хрватскога народа“ још прије свршетка рата, објављеној 1915. и 1917, отворено и јасно ставио је читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У тој брошури др Пилар, тј. др Јуричић, написао је:

Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само њеколико километара) саме за себе у обће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југославенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију троједне краљевине има врло мало наде да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватског народа.“

Држећи се оцене о језгру и љусци, Лексикографски завод ФНРЈ из Загреба, под руководством Мирослава Крлеже, у четвртој књизи Енциклопедије Југославије, која се појавила 1960. године, у одредници Хрватска, израдио је географску карту те републике и при томе јој је придружио читаву Босну и Херцеговину, све до Дрине, не изостављајући ниједан делић земље на левој обали те реке. Када је исти тај завод, у седмој књизи Енциклопедије Југославије објављеној 1968, у одредници Србија, приложио и географску карту те републике, није се послужио истим методом. Србију је зауставио на Дрини, једва прелазећи на њено лево приобаље. И у овом, као и у многим другим случајевима, дошла је до изражаја хрватска геоманија према Босни и Херцеговини.

То што је урадио Лексикографски завод током шездесетих година ДжДж века није ништа ново и неуобичајено кад је реч о апетитима Хрвата према Босни и Херцеговини. У том погледу имају они више него столетну традицију. Још 1862. године Јосип Парташ је, према нацрту Фрање Кружића, приредио географску карту која носи назив Хисторички земљовид цијелокупне Краљевине Херватске са означењем границах сада обстојећих покрајинах и наведењем знаменитијих старијих и новијих мијестах. Ова карта штампана је у познатој загребачкој штампарији Драгутина Албрехта. Нјоме су захваћене, као земље Краљевине Хрватске, Босна и Херцеговина, Црна Гора, југозападни делови Србије и југоисточне области Словеније.

(Наставиће се)