Никакве сумње нема да је Стјепан Радић обраћањем Енглезима и израдом Земљовида намеравао да интернационализује хрватско питање. Писаним поднеском којим је то учинио, хтео је да оцрни Србију, да је представи као милитаристичку и централистичку, као земљу у којој нема демократских права и слобода, с којом демократска, слободољубива и мирољубива Хрватска не може да се споразуме и са њом живи у једној државној заједници.

Представивши Србију као неподесну и неспособну да око себе држи на окупу све наведене покрајине, понудио је Хрватску као средишњу тачку око које се, на федеративном принципу, могу сабрати Словенија, Босна и Херцеговина, Бачка, Банат, Црна Гора и Македонија. Био је то јасан покушај да се сруши Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а да се зачне стварање давно сањане велике Хрватске, „не од Драве до мора, него од салцбург-тиролских Алпа до Косова и Албаније“, о којој је маштао и писао великохрватски идеолог Еуген Кватерник.

ШТА ЈЕ ТРАЖИО МАЧЕК О Мачековим територијалним захтевима оставио је забелешку Јован Јовановић Пижон, шеф Земљорадничке странке, којем се поверио кнез Павле Карађорђевић.
У једном сусрету између кнеза и Мачека, до којег је дошло пре споразума Цветковић-Мачек, на питање кнеза „Шта је за вас Хрватска?“,
Мачек је одговорио: „То су Приморска и Савска бановина.“ При другом сусрету Мачек је тражио Дубровник, а потом и Врбаску бановину, са 90 посто српског становништва. У трећем разговору апетити су порасли, па је Мачек захтевао Срем, до Илока, Брчко са околином, Бијељину, Травник, Фојницу и Херцеговину.

И приликом прављења скица за нови програм странке из 1925, Радић је планирао да изврши коректуру босанске границе тако што би Хрватској била припојена Босанска Посавина. По том плану Бока би била издвојена из састава Хрватске, али би јој, за узврат, били придодати делови Херцеговине.

Попут Радића, и Анте Павелић је од свршетка рата 1918. па надаље у више наврата посвећивао пажњу питању територијалног опсега Хрватске. У програму Хрватске странке права од 1. марта 1919, иза којег је стајао Павелић, наглашено је да ће та странка радити „свим законитим средствима да се на темељу хрватскога државнога права и права народнога самоодређења све хрватске земље (Хрватска, Славонија, Далмација, Ријека с Котаром, Међумурје, Прекомурје, Босна и Херцеговина и Истра с отоцима) сједине у једну самосталну неодвисну хрватску државу“. У Промеморији коју је 1927. предао члану Великог фашистичког већа Роберту Форгесу Даванцартију, Босну и Херцеговину укључио је у састав Хрватске.

У „Промеморији о вјећањима вођеним у Будимпешти дне 31. 10. 1927“, констатовано је да „Хрватска држава обухваћа Хрватску с Међумурјем, Славонију са Сријемом, Босну и Херцеговину и Далмацију“. У Нацрту промеморије од септембра 1928, коју су имали да потпишу „опуномоћеници Краљевске талијанске владе и хрватског народа“, а којом је тражено успостављање хрватске државе, речено је да ће се она „састојати из Хрватске и Славоније, Међумурја, Далмације и Босне и Херцеговине“. У другој тачки те промеморије затражено је од италијанске владе да призна да су Хрватска и Славонија с Међумурјем, Далмација и Босна и Херцеговина „повјесно хрватске земље, те ће (италијанска влада) у сваком погледу подупирати и помагати настојање хрватског народа за стварањем самосталне државе (...)“

Приликом разматрања обима хрватске државе, Павелић и његове усташе редовно су истицале хрватско државно и историјско право на Босну и Херцеговину. Граница њихове велике Хрватске увек је ишла до Дрине. У том погледу карактеристичан је Павелићев чланак „Босна је наша“, објављен 1932. године. У њему се, између осталог, каже: што се „тиче Босне и Херцеговине, нека Београд знаде, (...) да су то старе хрватске земље, (...) те да хрватски народ неће никада дозволити, да се наше земље одцијепе од матере земље Хрватске, те да бисмо прије изгинули сви до једнога, него ли допустили, да нам великосрпски молох њих прогута. Нека Београд не заборави, да је у Босни стародревно хрватско Дувањско поље, нека не заборави, да је у Босни и Херцеговини хрватска већина католичко-муслиманска, (...) и нека Београд знаде, да ће цјелокупно Хрватство повести бој до задње капље крви за те своје земље, те сигурно одсјећи грамзљиве београдске руке, које пружа за тим хрватским бисером. Босна је хрватска и никада је нећемо дати“.

Павелићеве и усташке претензије на Босну и Херцеговину дошле су до изражаја и у неколико картографских приказа. Тако су на насловној страни месечника „Усташа“ из јула 1930, у мапи која је ту објављена, Босна и Херцеговина чиниле саставни део велике Хрватске. Босна и Херцеговина укључене су у састав Хрватске и на карти објављеној на насловној страни „Хрватског домобрана“, календара за 1933. годину. Учињено је то и на поштанској марки штампаној од Главног усташког стожера у Италији 1934.

Наследник С. Радића, Владко Мачек, доследно је наставио да води великохрватску политику свог претходника. Још за живота С. Радића, он је у једном говору из 1923. године истакао да се „идеја хрватска проширила (...) од Муре до Црне Горе, од Јадранског мора до Земуна“, да се хрватској Далмацији, „која је кроз вијекове желела да се сложи са својом сестром Хрватском“, придружила и Босна. Овакви ставови Мачека о хрватским државним територијама нису се ни по чему разликовали од граница означених на Првом хрватском католичком конгресу одржаном у Загребу 1900. године. Мачеку је био циљ да од свих „пречанских крајева (бивших југословенских земаља Аустроугарске) образује државу под вођством Хрвата и евентуално је повеже са Србијом у „асоцијацију интереса“. Попут Радића, и он се залагао за неку врсту плебисцита, све са намером да се Југославија подели на два дела, до Дрине и преко Дрине.


(Наставиће се)