ПРВИ српски деспот, Стефан Лазаревић, означио је Ђурђа за свог наследника на престолу. То је подразумевало да се Ђурађ (поново) ожени. Избор је пао на Ирину, с којом се упознао у њеном родном Солуну, па је брак уговорен брзо, 1413. године.

Византинка Ирина Кантакузин, код нас много познатија као Јерина, по не баш најпоузданијим подацима, била је кћерка Теодора Кантакузина, што би требало да значи да је била праунука византијског цара Јована Шестог Кантакузина.

Брак између Ђурђа и Јерине склопљен је 26. децембра 1414. године. Јерининим родитељима, као ни њој самој, није сметала разлика у годинама, јер су знали да ће Ђурађ једнога дана постати српски деспот, а Јерина деспотица. Тај дан доћи ће 12 година касније.

Од августа 1426. Ђурађ и Јерина с децом бораве у Зети. Имали су их петоро. Годину дана по венчању, 1415, рођен је Теодор. Име је добио по Јеринином оцу. У Србији су га звали Тодор. Убрзо је, 1416/1417, рођен и други син коме су, по Ђурђевом брату, дали име Гргур. Одмах потом, 1418/1419, родила им се и прва кћерка. Име Кантакузина дали су јој по презимену Јеринине породице. У Србији, пак, звали су је Катарина. Трећи син Стефан родио се 1420. године, а име је добио по Ђурђевом ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, који ће им оставити престо Србије. Следеће године, 1421, родио се четврти син, Лазар. Нажалост, најстарији син Теодор умреће као дечак од 14-15 година.

После изненадне смрти деспота Стефана Лазаревића, јула 1427, владарско жезло у Србији узео је његов оглашени наследник Ђурађ Бранковић. Примио је вазалство у односу на угарску круну, а краљ Жигмунд (Сигисмунд) увео је Ђурђа у ред угарских барона и признао га као владара Србије. До лета 1429, српски владар се потписивао скромно: Господин Србљем.

ПоЧетком 1428. године, Ђурађ је постао и турски вазал, помиривши се са султаном Муратом Другим. Ђурђу није сметало да буде вазал трију различитих суверена (Византији само номинално), како би обезбедио мир и стабилност у својој земљи. Међутим, 1428, одмах након примања турског вазалства, морао је да врати Београд Угарима, пошто је био дат Стефану само на уживање.

Ђурађ и Јерина су одлучили да подигну нову престоницу, у Смедереву. У рекордном року, од пролећа 1428. до 1430. године, смедеревски водени град био је подигнут. Градитељ Смедерева је, по свој прилици, био Георгије Кантакузин, Јеринин брат. За тако кратко време, подигнути су бедеми с моћним кулама, али и више других зграда, као и двор Ђурђа и Јерине.

То је подразумевало да је, практично, цела Србија била мобилисана, изведена на аргатовање. Томе у прилог говори и предање, присутно у целом дунавском приобаљу, да су из мајдана код средњовековног града Рама на Дунаву, вађени велики комади камена, белог и зеленца, и вучени непрегледном колоном волујских кола, док су нешто мањи комади до Смедерева стизали из руке у руку.

Уведена је чврста дисциплина, како би се посао што пре окончао. То је подразумевало честе интервенције српских војних чета. Пошто су српски витезови имали разумевања за тешку муку себара, обично су бивали толерантни. У таквим случајевима, на "најугроженијим местима", Ђурађ је наређивао грчким војницима, који су се у Србији склањали од Турака, да заводе ред и утерују дисциплину. За тешко аргатовање и шиканирање народ није кривио јединог који је могао бити одговоран, Ђурђа, већ је сва кривица бачена на Јерину и њене Грке. Врло брзо, сав народ прозвао је српску деспотицу - проклета Јерина.

ОПТУЖЕН И СИН
СТАРА деспотица Јерина умрла је у Руднику, 3. маја 1457. године, не зна се ни како ни од чега. Неки извори наводе да је Лазар отровао мајку. Остаје чињеница да је деспотица Јерина имала значајну улогу у животу званичне деспотовине, али само као разложни саветник мужа, који је у њу имао велико поверење.

Народ у Србији тога доба, а и вековима касније, био је неправедно престрог према деспотици. У песмама о "проклетој Јерини", за све што га је снашло, па и за коначну пропаст, оптуживао је управо њу. Нјена улога у убрзаној градњи Смедерева била је никаква или скоро никаква. Нјој је чак приписивана градња и других средњовековних градова, које је, тобож, она "наређивала", иако су они грађени у ранијем или каснијем периоду.

Мурат је 1439. покренуо велику војску. Нашао је повод не само да нападне Угарску, већ и Србију. Знајући да нема довољно снаге да се супротстави зету, Ђурађ наоружа добро град Смедерево па, са женом и најмлађим сином Лазаром, почетком јуна 1439, пређе у Угарску.

У Смедереву под опсадом браниоци су издржали три месеца. Најзад, 18. августа 1439. године, због глади, морали су да предају град Турцима. Био је то први пад српске деспотовине.

Стефану, који се од удаје сестре Маре налазио код султана као талац, придружио се и Гргур, као сужањ. Ропства је допао и главнокомандујући српске војске, Тома, али за њим Срби нису нарочито жалили. Убрзо је стигла ужасна вест. Ухвативши писма која су Стефан и Гргур тајно писали оцу Ђурђу, султан Мурат Други наредио је да браћа буду ослепљена!

У септембру 1443, велика угарска војска, као и бројне српске чете, прелазе Дунав, и војска Мурата Другог одбачена је с територије деспотовине. Ђурађ и Јерина, 22. августа 1444. године, поново улазе у Смедерево. До краја живота Ђурађ више није устајао против султана. Не само што су опет добили државу, већ су им из ропства стигли и синови, Стефан и Гргур, иако, нажалост - слепи.

Стари Ђурађ био је на измаку снаге. На самом концу 1456. године, тачније 24. децембра, српски деспот Ђурађ Бранковић Смедеревац предао је душу Господу, у деветој деценији живота.

(Наставиће се)