ПРИЛИКЕ у Европи и Азији и њихов неминовни утицај на положај Србије определиле су кнеза Стефана (1389-1427) да се, после битке код Ангоре, са својом војском упути у византијску престоницу. Турски султан Бајазит, Стефанов зет и сизерен, не само да је поражен у ангорској бици већ је и заробљен. У турском врху почињу превирања и борба за престо. Стефан је видео своју шансу и прилику да Србију ослободи турског вазалства. Пут према Цариграду био је логичан.

Иако су српски витезови, предвођени кнезом Стефаном, исказали изузетну храброст у боју против Тамерланових ратника и тиме заслужили дивљење (али и завист) Турака и Монгола, нису претрпели велике губитке.

УлазеЋи у бојном поретку кроз широм отворене капије града на Босфору, српски ратници су изазвали дивљење грчког становништва. Пошто се цар Манојло Други (1391-1425) дуже време налазио ван престонице његов савладар, Јован Седми Палеолог, примио је Стефана раширених руку. Одмах је доделио Стефану титулу деспота и на томе се није зауставио, у жељи да учврсти тек склопљени савез. Предложио је Стефану брак с Јеленом, сестром његове жене Евгеније, својом свастиком која је живела на Лезбосу.

Као што то обично бива, изгледа да је жена, овога пута царица Евгенија, имала великог удела у удаји своје сестре. Деспот Стефан је начелно пристао, али је тражио да види Јелену, будућу невесту. Из тог разлога Евгенија обавештава оца, Франческа Другог Гатилузија, господара Лезбоса, иначе Ђеновљанина пореклом, о доласку 25. годишњег господара Србије који ће највероватније запросити Јелену.

Укрцавши се на галију "Ламелини", дар цара Јована и царице Евгеније, октобра месеца 1402, Стефан је, с братом Вуком и једним одредом војске, отпловио пут Лезбоса.

Успут је водио поморску битку с Турцима који су га напали с више великих чамаца. Стефан и Вук однели су победу. Са својом пратњом Стефан се искрцао у Митилени на Лезбосу, где је дочекан с највећим почастима. Ту је, коначно, упознао Јелену. Ова прекрасна принцеза, по оцу полу-Италијанка, а по мајци полу-Гркиња, оставила је снажан утисак на деспота. Јелена није била само лепа аристократкиња, већ и врло образована и мудра принцеза. Стефан и Јелена се нису одмах венчали, тада је обављена само веридба.

ВАЗАЛ УГАРА
ГОДИНЕ 1403. Стефан склапа савез са Угрима, па тако постаје и Жигмундов вазал. Из тог разлога, нови турски султан Сулејман гледао је да преко младог Вука, а посебно преко Ђурађа Бранковића, Стефана свргне с власти. Мајка, кнегиња Милица, саветовала је сина да се покори новом султану, јер је претила опасност да ће га овај напасти.

Слутње Стефанове у вези с догађајима који ће наступити у Србији, нажалост, испуниле су се. Превратничке намере сестрића Ђурађа Бранковића дошле су до пуног изражаја. Заједно с Турцима, син Вука Бранковића чекао је Стефана у заседи. То није остало непримећено па је Стефан добио помоћ. Турци су разбијени, Ђурађ се примирио и чекао нову прилику. Поразна је чињеница што се баш тада, још за време првог оружаног сукоба Ђурађа са Стефаном, Вук Лазаревић посвађао с братом, да би се одмах потом и разишли. Ускоро ће и Вук користити турске чете у борби против брата. Женидба с Јеленом морала је да сачека.

Недуго после склапања савеза с Угарима, Стефан добија од Жигмунда на управу област Мачве, као и градове Београд и Голубац. Српску престоницу, Крушевац, Стефан замењује за Београд, далеко на северу. Тек када је колико-толико уредио двор, Стефан се коначно одлучује да доведе своју лепу вереницу Јелену. Од првог сусрета на Лезбосу до њеног доласка прошло је три године.

Јелена је први пут угледала Србију септембра месеца 1405. године. Са својом пратњом стигла је бродом у Бар, а затим копном кренула у сусрет веренику. Срећа младенаца прекинута је смрћу Стефанове мајке. Схимонахиња Јефросинија упокојила се у Господу 11. новембра 1405. године. Дакле, одмах после свадбе и венчања уследила је сахрана старе кнегиње. Млада српска деспотица једва да ју је познавала, али је знала за све њене заслуге, грађене кроз жртве које је подносила. Зато ју је искрено жалила, заједно са својим мужем.

Од самог почетка и све време њиховог живота љубав између деспота Стефана и Јелене била је снажна и искрена. У таквом складу, велики утицај на Стефана може се оценити врло позитивним. Као веома образована и навикла на живот у раскоши, Јелена је увела промене на двору у Београду: заведен је ред, а дворски ентеријер креиран је по њеној замисли. Прописана је одговарајућа дворска одећа и уведена су правила понашања. Српски двор постао је репрезентативан.

Иако је владарски пар живео у слози и љубави, све више их је обузимала и туга. Нису добијали дете. Нису га никада ни добили. Али, љубав је превладала и остали су заједно до краја живота. Већина истраживача сматра да је Стефан узрочник што нису имали деце. Убрзо после свадбе, Јелена се озбиљно разболела. Поред главобоље захватила ју је грозница, праћена високом температуром. Нјено здравствено стање било је толико критично да се сматрало да неће преживети. Не заборавимо и ово: деспот Стефан и деспотица Јелена били су најобразованији пар тог времена, не само у Србији већ и у Европи.

Стефанов млађи брат Вук је био нестрпљив да брату отме престо. Да то није чинио био би наследник. Стефан се измирио с Ђурађем 1413. године и прогласио га својим наследником.

(Наставиће се)