КРАЛј Урош Други Милутин (1282-1321) био је млад кад је ступио на престо Србије. Тврди се да је био леп и љубазан човек. Више извора истиче његову велику побожност и непоколебљиво припадање вери отаца својих. Доказ томе је и мноштво подигнутих цркава и манастира (за сваку годину владања подигао је по једну цркву). Био је храбар и енергичан војсковођа па се, по томе, једини може поредити с унуком, царом Душаном Силним. Он је својим наследницима, сину и унуку, обезбедио услове који ће омогућити да Србија дође до врхунца моћи.

Први период Милутинове владавине карактерише његово успешно ратовање и велико територијално проширење, највише на рачун Византије. Потом следи период стишавања ратних дејстава, када дипломатским путем настоји да, оружјем освојено, сачува. Решење је била женидба с неком од принцеза из Константинова града на Босфору.

Милутин је имао највише бракова од свих немањићких владара - пет. Нјегова прва жена звала се Јелена. Овом српском племкињом оженио се 1271. године. С њом је имао сина Стефана (Дечански, рођен 1275) и кћерку Ану (Неду). У години када је постао краљ Рашке, 1282, политички разлози су били пресудни да отера прву жену и ожени се тесалском принцезом, кћерком деспота Јована Првог Анђела.

Био је то брак из интереса, склопљен због заједничког похода на Византију. Али, није дуго трајао јер је, годину дана касније, своју жену, Тесалку, вратио оцу. Овај брак био је без деце. Да ли у посети код брата Драгутина у Београду или негде другде, тек, Милутин се загледао у Јелисавету, сестру Драгутинове Каталине и угарског краља Ладислава Четвртог. Према византијском историчару Георгију Пахимеру, Милутин је завео Јелисавету, која је већ била монахиња. Она је, без обзира на црквене каноне, скинула монашку одежду и удала се за српског краља 1283. године. Српска црква се оштро успротивила овом браку. Ова љубав је трајала таман толико да добију кћер Царицу (Зорицу).

Наредне, 1284. године Милутин је отерао Јелисавету, највероватније због притиска Цркве (она поново ставља монашки вео), и засновао четврти брак, такође политички. Овога пута, нова српска краљица постаје Ана, кћи бугарског цара Ђорђа Тертерија. Овај брак је потрајао.

Милутин је државне интересе увек стављао изнад личних. Када је проценио да је дошло време приближавања Византији, да би очувао велике, мачем освојене територије (избио је на обале Егејског мора), печат на уговор о миру требало је да буде орођавање с византијском царевином.

У немогућности да заустави српско продирање, а на супротној страни опасно угрожен у Малој Азији од Турака Селджука, Андроник Други се одлучује да Милутину да за жену своју млађу сестру Евдокију, којој је био умро муж. Док је Милутин био одушевљен овим предлогом Византинаца, Евдокија није хтела ни да чује о удаји! Уплашен љутње која се могла очекивати, и обнављања непријатељстава, што је велики број српске властеле стално тражио, ромејски цар се одлучује на очајнички корак: српском краљу понудио је за жену своју петогодишњу кћер Симониду.

Према бележењу Нићифора Григоре сазнајемо да је цар Андроник поставио услов да мала Симонида после венчања буде одгајана на српском двору док не одрасте, тј. док не напуни 12 година. Григора, међутим, даље тврди да се Милутин није држао тог договора.

Српска црква, као и грчка, односно патријарх Јован, били су против овог брака, али су и код српског краља и византијског цара преовладали државни интереси. Милутин је тада имао 44 године и био пет година старији од таста Андроника Другог. Принцеза Симонида, са само 5-6 година, ускоро ће постати најмлађа српска краљица.

Међутим, да би се све утаначило морало је проћи још неко време у тешким, мучним преговорима. Већи део питања око граница био је раније решен, док је још у договорима око женидбе било речи о Евдокији. Тако Милутин задржава освојену земљу као мираз за Симониду, а гранична линија се налази нешто мало северније од Велеса, Прилепа и Охрида.

Милутин је пристао на захтев да Ану преда Византинцима, али је одбио да његова мајка присуствује свадби, изговарајући се да би путовање из далеког краја за њу било немогуће. Изгледа да је знао да Јелена не одобрава обрт у његовој политици, тј. да, уместо сарадње са западом, политика државе постане византофилска. У вези с таоцима, Милутин је захтевао да се истовремено предају и таоци с византијске стране.

Најзад је све било утаначено. С пратњом и кћеркицом, цар Андроник је, пред Ускрс 1299. године, стигао у Солун. Коначно, из Солуна пут Србије креће мала Симонида, праћена многим дворанима, а с њом је била и мајка Ирина. По утврђеном договору, насред Вардара, цар је предао Милутину кћер Симониду и таоце, а српски краљ њему бившу жену Ану, кћер бугарског цара Тертерија, уговорене таоце и пребега Котаницу.

Милутин није дочекао Симониду као супругу већ као господарицу. Скочио је с коња и, док је прилазила, поклонио јој се. Потом су сватови с младом невестом кренули пут Скопља.

Брак између Милутина и Симониде склопљен је одмах после Ускрса 1299. године у Скопљу, Милутиновој престоници. Венчање је обавио охридски архиепископ Макарије. н

(Наставиће се)


КРУНА УНУКУ ДУШАНУ

СИМОНИДИНА мајка Ирина је једном приликом поклонила Милутину круну, исте тежине и вредности као круна коју је носио Андроник Други, њен муж. Поклон је Милутин прихватио, али ту круну никада није ставио на главу. Први пут је понео његов унук Душан, када је проглашен за „цара Срба и Грка“.


НАРУДЖБЕНИЦА

КНјИГУ „Жене српских владара“ у издању ИП „Наша прича плус“ и „Патам“ можете наручити на телефоне 011/614-2879 и 065/2220609 и на е-маил теамарт@патамбоокс.цом