КРУНА ЛАТИНСКЕ СИЛЕ НАЈЛЕПШИ дани Црне Горе и њеног господара биле су светковине поводом удаје Јелене за италијанског принца Виктора Емануела. Министар Вуковић оценио је да је кућа Петровића тада стекла "највишу славу": "Јелена је удадбом добила круну једне латинске силе и сјела на престо Јулија Цезара и других римских императора!"

ВЛАДАЈУЋИ Црном Гором 58 година, као књаз или краљ, Никола Петровић је постао планетарно познат и славан по истрајној борби против свакојаких аспиратора на комад земље надомак Јадранског мора. Личној афирмацији, свакако, допринела је и моћна породица коју је створио. И на политичком плану, без сумње, много су му значиле везе које је стекао удајом кћери.

Прозван је, просто, "тастом Европе". Јер, чак пет његових зетова били су принчеви и кнежеви из угледних европских дворова!

Имао је девет кћерки. Две од њих - Софија и Марија - умрле су рано, док се две, Вјера и Ксенија, никада нису удале. Осталих пет удале су се, на самом крају 19. века: најпре, како и приличи, књагиница Зорка - за принца Петра Карађорђевића, касније краља Србије (1883. године). Посебно је била "берићетна" 1889. када се Милица удала за великог руског књаза Петра Николајевића, а Анастасија (Стана) за Ђорђа Максимилијановића Романовског, војводу Лајхтенберга, потомка Наполеоновог пасторка Боарнеа. Стана се 1907. године по други пут удала, за великог руског књаза Николу Николајевића Романова. Последња је из цетињског двора отишла Ана, која се удала за принца Батенберга, сина хесенског књаза Александра.

Најпознатија удавача из династије Петровић свакако је Јелена. После удаје за принца од Напуља Виктора Емануела касније је постала краљица Италије, једна од најцењенијих дама на европским дворовима!

Није се све то десило без неког плана. Увек гледајући на далеко, краљ Никола је, уз здушну помоћ брижне и рационалне супруге Милене, све своје кћери школовао у Русији, у Смолном у Петрограду. Природно лепе и паметне, одгајане су у словенском духу, али и учене високим манирима. Сам Никола је желео "да се науче руској побожности, али и да учине познанства у вишим петроградским круговима".

"Васпитаване су на таквој висини да више нису биле за Црну Гору", записали су хроничари тог времена.

Пошто су завршиле школу и вратиле се у Црну Гору књагинице су, изгледа, постале проблем. Биографи краља Николе забележили су да се он "борио са очајним мислима": "Куда ће са толиким бројем већ одраслих кћери за удадбу, а још са таквим високим изображењем и претензијама?"

"Одгојене у раскоши, са великим идејама о свом високом књажевском рођењу, оне се не би могле видјети у ниским, мрачним, оскудним црногорским кућицама", приметио је у својим мемоарима црногорски министар иностраних послова Гавро Вуковић. "У погледу удомљења оне саме су гледале на високо, сматрале би и понижењем када би пошле за неким младим црногорским кућићем, нешколованим и сиромашним, тако да не би пошле за другим, осим за којим од великих књажева."

"Удомљавање" књагиница било је и те како значајно. Петровићи, на које је тадашња европска аристократија увек гледала хладно, као на помало "неосновану" плаву крв, добили су на угледу. Краљ Никола је због нових родбинских веза постао радо виђен гост и на највећим дворовима. Са европским владарима комуницирао је мимо протокола, што му је у дипломатији, али и у практичним потребама, као што су добијање кредита или друге помоћи, и те како доносило корист.

Посрећило се, дакле, Зорки, Милици, Стани, Јелени и Ани. Али - и њиховом оцу, јер су његови зетови били у крвном сродству са многим европским династијама.

Међутим, било је и политичких дилема, нарочито када је српски књаз Петар, већ на прагу четрдесете године живота, запросио Зорку. Књаз Никола, остало је записано, није знао шта да ради, с обзиром на последице. Ако кћерку да српском престолонаследнику, он сам се морао "за свагда" одрећи аспирација на српски престо. А с друге стране, није могао ни одбити... Саветовао се у најужем кругу двора са војводама и супругом и коначно "преломио": Петар и Зорка венчали су се у Цетињском манастиру 30. јула 1883. и настанили на Цетињу.

- Књаз Никола је тада био као у неком засјену - записали су биографи. - Политику је водила његова кћи, умна бистра и врло одлучна Зорка, која је двором управљала као својом кућом. Нјена аспирација је била да се не само двор, већ и цијела Црна Гора стави Карађорђевићима на расположење у њиховим агитацијама према Србији...

У почетку, књаз Никола је свог зета пустио да се служи свим средствима у настојањима да свргне Обреновиће са престола у Београду. Дозволио му је чак и организовање добровољачких војних чета од Црногораца. Касније су, међутим, односи између таста и зета захладнели.

КонаЧно, када је Зорка изненадно умрла (1892), створио се нови, непроходни амбис између Николе и Петра који је две године касније напустио Цетиње. По речима Гавра Вуковића, тадашњег црногорског министра иностраних послова, време које је књаз Петар провео на Цетињу представља "камен спотицања међу Србијом и Црном Гором".


Наставиће се