КОВЧЕГ са телом краља Николе и краљице Милене враћен је у Црну Гору из Сан Рема у октобру 1989. године.
То је био последњи чин приче о “цару јунака”, “тасту Европе”, неприкосновеном “господару” који је дуже од пола века огњем и мачем, пером и стихом, храброшћу и лукавошћу, дипломатском вештином и личном харизмом мало, али увек слободно острво у срцу Балкана претворио у цењену и уважену европску земљу.
- Основна мисао водиља књаза и краља Николе била је ослобађање црногорског, односно српског народа и сламање вековног јарма који је наметнула Отоманска империја. Уједињење Црне Горе и Србије видео је као претпоставку за успешно вођење те ослободилачке борбе - казао је др Бранко Костић, председник тадашњег Председништва Црне Горе на сахрани краља Николе и краљице Милене на Цетињу, 1. октобра 1989.
Шансу да се бори за ова начела Никола Петровић Нјегош (рођен 1840. године) добио је већ као 19-годишњак, када је улогу књаза изненада морао да преузме раније него што се очекивало, пошто је његов претходник, књаз Данило, убијен у Котору.
Лик и дело Николе Петровића, не само поводом подсећања на стоту годишњицу крунисања, остају занимљиви и данас: по начину владања, политичкој филозофији, успонима и падовима, родбинским везама са европским дворовима, великим војним победама, избеглиштву после болног пада Ловћена...
Краљ Никола био је седми и, испоставило се, последњи владар Црне Горе из династије Петровић чији преци су, добро је знано, из Босне дошли под планину Нјегош између Никшића и Билеће, по којој су свом презимену додали наставак, а касније се населили између Цетиња и Котора у месту које се данас назива Нјегуши.
Као књаз, касније краљ, суочио се са неразвијеношћу малене државе, сиромаштвом, заблудама и конзервативном свешћу племена, чије уједињење са “старом Црном Гором” се десило управо за његовог “мандата”.
Нико не оспорава једно: књаз Никола је увео сиромашну Црну Гору у друштво светских народа, донео јој модернизацију и коначно, на Берлинском конгресу 1878. године, и формално признање независности.
“Да су ми Црногорци радници као што су јунаци, били би исто тако богати као што су славни!” говорио је господар црногорски, у време када је већ остварио део својих планова да Црна Гора буде модерна европска земља.
Прва брига му је била војска. Уз помоћ Русије и модерног наоружања и обуке, од ње је направио народну узданицу. А на државном плану, подстакао је елан и рад оснивањем министарстава. Црна Гора је тада постала и права “правна држава”, јер је уз помоћ најјачег правника тог времена Валтазара Богишића добила “Општи имовински законик”, ремек-дело кодификовања обичајног права.
Чинио је све, некад саветујући и молећи, а чешће наређујући да се упоредо са сталним ратовањем против којекаквих окупатора уједињена племена окрену и култури, модернизацији, увођењу техничких достигнућа у свакодневни живот, пољопривреди и саобраћају.
И - дало је резултате.
За полувековне владавине краља Николе Црна Гора је, међу првима у Европи, добила телеграф, радио-станицу и малу електричну централу, уведен је аутомобилски поштански саобраћај, започета изградња лука у Бару и Улцињу. Скадарским језером почели су да саобраћају параброди, изграђено је 465 километара колских путева и 26 мостова, уведени су монополи дувана и соли, цветало штампарство и формирани први “привредни субјекти”, попут Војнотехничког завода за израду фишека и Оружнице за израду и оправку пушака...
Упоредо са економским, кренуо је и културни препород. Када је 1860. Никола Петровић преузео дужност владара, број школа могао је стати на једну шаку, а у време када је проглашен за краља 1910. године Црна Гора је имала 136 основних школа са 198 наставника и учитеља и 12.000 ученика! Отворене су, у међувремену, и Богословско-учитељска школа, нижа и виша реална гимназија на Цетињу, Пољопривредна школа у Даниловграду.
Отварана су позоришта и библиотеке, формирани државни музеј и архив, а Цетиње је постало културни центар окупљања знаменитих уметника са словенског југа. Повремено или стално, у црногорској престоници су живели и радили песник Јован Сундечић, књижевници Симо Матавуљ и Нићифор Дучић, сликари Јарослав Чермак и Влахо Буковац, учени људи Симо Поповић, Јован Павловић, Стево Чутурило, па архитекта др Јосип Сладе, етнограф Павле Ровински... Цетиње је, захваљујући понајвише духу и напорима господара, постало отворено за многе прогресивне идеје на словенском југу.
Било је то време помало невероватног процвата штампе. Књаз је издашно подстицао излажење листова “Глас Црногорца”, “Црногорац”, “Црногорка”, “Здравље”, “Просвјета” и многих других.
Држећи много до православља, Никола је за дуге владавине подигао два, а наложио да се обнови још 12 манастира, да се изгради 163 и обнови 112 цркава, обезбеђујући и формално и стварно једнака верска права и муслиманима и римокатолицима.

МАЈКА ДВАНАЕСТОРО ДЕЦЕ
СУПРУГА краља Николе, Милена, била је кћерка Петра Вукотића, војводе од Чева и целе Катунске нахије. “Обећала” се Николи са 13 година и 1860,с док је њен будући муж био још на школовању у Паризу, доведена у кућу Петровића.
Од 1864. до 1889. Милена и Никола добили су дванаесторо деце: Зорку (касније Карађорђевић), Милицу (Николајевна), Анастасију (Николајевна), Марицу, Данила, Јелену (касније краљица Италије, Савојска), Ану (књагињу од Батенберга), Софију, Мирка, Ксенију, Вјеру и Петра.
(Наставиће се)