ПОЧЕТКОМ јула 1989. добио је “Седмојулску награду” - признање га није могло мимоићи, и поред борачких оспоравања. Бећковић је та оспоравања овако прокоментарисао: “Ја пристајем да награду нисам заслужио, али не пристајем да сам крив што сам је добио...”
Каже у интервјуу за “Дугу”: “... Четник је онај ко је био четник, партизан ко је био партизан. Поделе на четнике и партизане су ратне поделе и требало би да буду завршене с ратом... А такву поделу намећу људи који без те поделе не би постојали... Нема човека кога мрзим - можда мрзим глупост, просташтво и баналност... Не памтим ни једно име оних који су ме пањкали по новинама, изјашњавали се о нечему о чему немају појма, причали чију слику држим на зиду, колика је, где је... Мени су тиме, на неки жалостан начин, чинили услугу. Стицао сам већу славу него што сам заслуживао...”
Поменуо је у овом разговору и свој положај челног човека Удружења: “За председника Удружења књижевника изабран сам у околностима које нисам могао да предвидим. Добио сам највише гласова, а то нисам могао да порекнем, нити да се тога унапред одрекнем. Извучен из бубња, бранио сам се узалудно и на крају запретио да ћу бити најгори председник кога су икада имали. Узвикнули су: ’Хоћемо најгорег!’ Према томе, ако сам најгори, своје обећање сам испунио...”
У уторак, 12. маја 1992. године, на свечаном скупу Српске академије наука и уметности, представљени су новоизабрани академици Милорад Павић, Василије Крестић, Војислав Кораћ и Матија Бећковић. Бећковић се скупу обратио овим речима:
“Све би било логичније него да се нађем на овом месту.
Заснивајући свој живот ни на чему, доспео сам овде без сопствених заслуга, правдом и добротом матерњега језика код кога сам се од ране младости запослио и који је запленио све моје мисли.
Нисам се могао уверити да се код нас икада ’судило по закону, а не по вољи Царства ми’, али јесам ’да нема цара над граматиком’.
И пре сто педесет година док су једни бирани у Друштво српске словесности други су скапавали на кољу и питали: је ли жива Србија? И век и по касније, беседе академика мешају се с јауцима мученика и та јауковка као да је речитија и примеренија времену у коме живимо”.
Наредне, 1993. године, 13. фебруара, преминула је, тако рећи на Матијиним рукама, Десанка Максимовић. Велика песникиња можда ни у једног писца није имала такво поверење - као у Матију. Поводом њене смрти он каже: “У земљи у којој је мука један дан бити човек, она је то била 95 година... Видео сам је јуче, спремну за пут. Лежала је на одру као искушеница на црквеном поду, приликом монашења. Била је лепа, отмена, озарена, права и танка као свећа. Ништа са собом не понесе до скрштене беле руке и праведна дела своја...”
На Велики петак 1998. године примиће на Цетињу Нјегошеву награду - признање је добио са шест гласова за и једним гласом против. Казао је том приликом да би “и мој владика и господар, иако ме са зида гледа строго и без осмеха, спустио руку на моје раме и одлуку о награди благословио”, али је и нагласио:
“Црна Гора не може видети своју срећу у несрећи српског народа. А највећа одговорност пада на оне који су криви што се обрачун са српским народом данас у целом свету доживљава као обрачун са последњим остацима комунизма...”
Новчани део награде приложио је Митрополији црногорској, на ћивот светог Петра Цетињског.
Бећковић се залаже за правду, слободу, мир међу завађеним народима Југославије. Залаже се за праштање и помирење српског народа, па тако на откривању спомен-плоче српским писцима страдалим у грађанском рату 1941-1944. напомиње: “Тешко земљи чији су издајници и злочинци песници, а судије и хероји њихове убице...”
А за тих двадесет и шест писаца чија су имена на спомен-плочи ће казати: “Није им узет само живот него и право на смрт. Колико знам, ово им је и једини гроб...”
За време Матијиног председниковања из Удружења књижевника је склоњена биста Јосипа Броза и на њено место је стављена Нјегошева биста.
Борислав Михајловић Михиз овако портретише Матију Бећковића: “Песници изгледају друкчије него што смо их замишљали. Предамном је седео изразито леп млад човек чистих и отворених црта лица, без трага било какве позе и егзибиционистичке жеље да импресионира, уздржано учтив и самопоуздан. Једноставно - једноставан... Пио је чашу киселе воде... Живот сам провео са причалицама и брбљивцима (и сам сам такав), слушао сам велике забављаче за столом, слаткоречива усмена наклапања, дрзнике афористичаре и оне што очас доскоче, па разуме се и гњаваторе, али у друштву Матије Бећковића све ове сорте сви ми, некако као по прећутном договору, заћутимо и слушамо. Говори он, духовити принц српске поезије. Те вечери у мој живот, богат можда једино пријатељима, ступио је и најмлађи од њих...”
После тешке и неизлечиве болести у Београду је преминула песникова прва љубав Вера Павладољска. Сахрањена је на Новом гробљу 2. марта 1998. У августу идуће године Матија ће у Ваљеву приредити истинску поетску гозбу
- говориће стихове своје нове поеме “Кад дођеш у било који град”:
Кад дођеш у било који град
А у било који град
се долази врло касно
Кад дођеш врло касно
у било који град
Ако тај град
случајно буде Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем
којим си морао доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону
коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знаш да постоји
И она и град
у који си дошао.
КРАЈ