Икона, кандило, тамјан... одувек су били у кући Бећковића. Патријарх Гаврило Дожић је сродник фамилије... Мајка Зорка је била веома побожна и везана за цркву, а децу је учила да се моле Богу и на спавање се одлазило са молитвом “Драги Бого...”
По доласку на студије у Београд Матија среће годину дана старијег студента класичних језика и богословије Риста Радовића, из Доње Мораче - њихови родитељи су се познавали и били су пријатељи. Повремено се друже, а након завршених студија у Београду Радовић одлази на докторске студије у Француску и Грчку, а дружење се продубљује после Радовићевог замонашења. Амфилохијев најбољи друг је Атанасије, па ће Матија и са њим постати близак. Они су заједно са Иринејем и Артемијем одани ученици аве Јустина Поповића и као такви, као жестоки борци за хришћанство, биће на гласу као - Јустиновци.
Дружећи се с њима упознаће и патријарха Германа и он ће га са двадесетак интелектуалаца позвати на разговор који се тицао подизања Храма Светог Саве. Наиме, патријарх Герман је био дао пристанак да се на место храма озида Музеј фресака - с обзиром на уверење да власт никад неће дозволити подузање Храма Светог Саве на Врачару. Матија је казао да народ разуме да патријарх “мора да се сналази” и да не може подићи храм, ако се власт оглушује на све молбе. Али ако не успе да сачува зидине храма може се испоставити “да се нисмо сналазили да бисмо опстали него да бисмо нестали”. А то неће опростити нико.
Патријарх Герман је, погођен том речју, казао: “Као што смо рекли да, можемо рећи не. Ми нисмо ништа потписали!” После неколико месеци добијена је дозвола за зидање храма и патријарх Герман је тако крунисао своје патријараштво...
Патријарха Павла упознао је још док је био владика на Косову, када су Живорад Стојковић и Матија, објавили капиталну књигу “Задужбине Косова” (Матија је приредио уметничку поезију о Косову). Кад је Павле постао патријарх, позивао је Матију Бећковића, заједно с најугледнијим српским интелектуалцима, на разговоре о значајним питањима везаним за српски народ и српску цркву. Матија сматра да је патријарх Павле човек високе писмености и културе; његова усменост је дошла из писмености. Високу нарацију понео је из књига, а непогрешиво је требио из текстова оно што не припада језику цркве. По Матији, нико никад није стекао тако тихо и ненаметљиво ауторитет у цркви, као патријарх Павле.
Колико га је фасцинирала личност патријарх Павла, најбоље говори песма о његовој мајци:

Је ли још жива
Она ваша сестра
Код које сте одлазили
сваке недеље
Питам Патријарх Павла
Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме је подигла
од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила
И ја сад мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се
највише ужелео
А за остале
у царству небескоме
има времена
***
Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна

Занимљиво је да је Матија уживао наклоност и поверење архимандрита манастира Ћелије др Јустина Поповића. За њега је ава Јустин био импресивна појава, изузетна мудрост, природност и спонтаност - било да је говорио о свету и животу, али и о теолошким темама. Било је прилика када је на поклоњење у Ћелије одлазио с Амфилохијем, Артемијем, Иринејом... и тада су се у његовим комфорним одајама, ћелијској оази за рад, водиле теолошко-филозофске расправе које су трајале и по више сати.
Архимандрит му је у манастиру Ћелије 1975. године поклонио бројаницу, онда прву од књига “Житија светих”, с посветом:

Драгом пријатељу
Матији Бећковићу
на молитвено сећање
отац Јустин

Матија постаје незаобилазно име у српској књижевности, јавна личност о којој се говори широм Југославије. Изненадио се када му је један пилот у име академика Јанеза Милчинског, потоњег председника Словеначке академије наука и уметности, професора Медицинског факултета у Лјубљани, послао, уз поздрав, три фотографије околине замка Турјак, снимљене из хеликоптера, и тврдњом да је у том пределу сахрањен Матијин отац Вук Бећковић.
Било је то уочи Матијиног избора за дописног члана Српске академије наука и уметности, али на њега су се, тим поводом, сручиле нове опскурне приче о четнику... Уочи Скупштине, упутио је председнику САНУ писмо:
“Одељење за књижевност и језик ми је указало велику част кандидујући ме за дописног члана Српске академије наука и уметности.
С обзиром на политички притисак да не будем изабран - који је највише руководство Србије извршило на Председништво Академије - са чиме је на седницама Одељења упознато и чланство - молим Вас да данашњу Скупштину упознате са мојим писмом којим Вас обавештавам да после тога не желим да будем и гласан.
До последњег тренутка сам убеђивао себе да је та ствар ваша, а не моја. Нажалост, нисам успео.
Баш зато што се не ради о мени - она је моја, па Вас молим да и мене и чланове Академије поштедите гласања - све док не будем равноправан са осталим кандидатима...”
Матија је написао писмо Скупштини Академије - да га кандидује кад они буду одлучивали ко ће бити члан, али га је Мића Поповић одвратио од намере да писмо пошаље.
Те 1983, када је изабран у Академију, имао је 44 године - био је најмлађи члан српских бесмртника...
Генерал Никола Лјубичић оштро је телефонирао Академији: “Зар тај четнички син да буде академик... Срамота...”

НАРУДЖБЕНИЦА
Монографија ”Матија” може да се наручи на мејлове православнарецЖyахоо.цом, орпхеусЖсбб.рс или на телефоне
021/528-570, 458-528, код представника у Београду 064/167-2365.
(Наставиће се)