МАТИЈА Бећковић је 1962. године примљен у Удружење књижевника Србије и тиме је практично решио статус писца и професионалног бављења књижевношћу.
Врата му је отворио НИН, лист изузетног угледа међу интелектуалцима. У овом листу већ пише Миодраг Булатовић, с којим се у поподневним сатима често дружи - понекад би обојица заваљени у редакцијским фотељама, испред мапе Југославије, медитирали о благодатима цивилизације којих су се домогли. Буле би га запитао:
"Бећко, да ли видиш где су наша Ровца, на овој мапи?"
Онда би устао и прстом показао на карти:
"Види, буразеру, овде су литице одакле смо ми стигли у ову престоницу. Да смо овог трена стигли на станицу с торбама и бошчама, то би био највећи успех два Ровчанина. А ми смо се већ одомаћили у самом центру и Бог свети зна докле ћемо стићи, догурати... Ево, можемо да останемо овде до зоре, у топлом и сувом и да телефонирамо коме хоћемо, све је ту... драги мој Бећко..."
Матија је доживео је изузетну популарност у широј јавности - освојио ју је својим изузетним даром, свежином духа... Доживљава, због те популарности и непријатности, као што је појава извесног момка који се представља у Лјубљани, Загребу, Ровињу... као Матија Бећковић! Прави разне изгреде, потписује Матијине књиге...
Бећковић је помислио да му то, по ообичају, полиција "нешто намешта" и да је он "нека балканска кафанска варијанта доктора Джекила и мистер Хајда".
Жали се Михизу, јавља му се и извесна Марија - као стара познаница - и жели да га види у "Мажестику"... Кад је дошао у хотел - нигде познате жене, а када му је келнер пришао и упитао: "Да ли, Матија, желите још један чај?" - прилази му жена од суседног стола и уплашено га пита - је ли он Матија?
Девојка је стигла из Сплита, студенткиња, тамо је срела момка који јој је рекао да се зове Матија Бећковић, да је он онај чувени млади песник. Касније је Бећко сазнао да је то извесни Патак (Михиз је у својој аутобиографској прози детаљно описао Ратомира Стричевића, који је, као "истинска птичица божија", путовао по малим и великим варошима, пијанчио и банчио представљајући се као Матија).
Била је то непријатна цена популарности, једна од првих.
У општини Стари град, 13. фебруара 1964. године, Матија Бећковић се жени - његов кум је Брана Шћепановић, млади писац, а Вере Павладољске, психолог Бојана, супруга Стевана Раичковића. Нема сватова, само кумови и ручак у "Српској кафани", па онда одлазак у изнајмљени стан код хотела "Палас". Вера је у другом стању.
ОЧекују сина и то сасвим сигурно, кад оно 1. маја стиже из болнице вест да је Вера родила кћерке, близнакиње. На ту вест јавља му се Булатовић и теши га:
"Не очајавај, шта ћеш".
Али, онда, један случајан сусрет - пред Градском кафаном наилази Младен Ољача, један од челника Удружења књижевника Србије, и пита га да ли има стан?
Матија му одговара:
"Не стај ми на муку. Добио сам две кћерке, а станодавац нам издао стан само до порођаја. Не знам куда ћемо кад Вера изађе из породилишта."
Ољача му каже да је слободан стан Миодрага Павловића у улици 27. марта, истина једнособни. Павловић је прихватио стан на Студентском тргу, који је одбио глумац Виктор Старчић. За то време Вера је чекала у породилишту, јер нико није хтео да прими подстанаре са две бебе. Приликом посете Матија јој довикује:
"Добили смо стан!"
Она му одговара:
"Ваљда - нашли".
"Не, добили!"
Једва су се разјаснили да су уз ћерке добили и стан и да ће у њега отићи право из породилишта.
Ћеркама су дали имена Лјудмила и Оља, по стиховима Мајаковског: "Реците сестрама Лјудмили и Ољи".
Купили су две корпе за децу, на пијаци и тако су почели да се куће.
Срећом, девојчице су биле здраве, али су две потпуно различите природе.
Остали су у том малом стану, у Улици 27. марта број 54 све до поласка деце у школи. А онда се у Матијином животу опет појавио Мија Павловић - овога пута он је одбио већи стан од Министарства културе, јер није желео да иде, такорећи, на периферију, на Коњарник. Матија је и ту понуду једва дочекао. У том насељу већ се формирала колонија писаца, новинара, сликара, музичара - друштва на претек.
Ту ће, у Улици Владимира Томановића број 19, остати све до пре две године - Вера ће радити у Универзитетској библиотеци, а деца ће након средње школе кренути својим путем - Оља ће завршити студије на Позоришној академији и определиће се за новинарство (водитељ је култне емисије "Утисак недеље" на телевизији Б92), а Лјудмила ће завршити студије на Музичкој академији. Добиће и унуке: Анђелију, Алексеја и Луку - Алексеј је рођен у Москви и добио је име по деди, а Лука по породичној крсној слави, светом Луки.
Дружи се с младим сликарима, као што су Рас, Милић од Мачве, који ће, после једне вечери поезије у дворани Дома синдиката, начинити слику "Говори Матија Бећковић", а како је то Милић записао у својој спомен-књизи, Матија је бануо код њега у атеље заједно са Јевгенијем Јевтушенком. Било је то, по Милићу, 1966. године. Онда, ту је Оља Ивањицки, па Александар Томашевић, Мића Поповић, Лјуба Поповић, Коста Брадић, Лаза Возаревић, а комшија Милош Ћирић ће му направити први едж либрис у животу, док ће једног дана у његов дом банути са женом Петар Лубарда и донети на поклон слику "Бик", с посветом:
Матији Бећковићу
срдачно и пријатељски
Петар Лубарда...

НАРУДжБЕНИЦА
Монографија ”Матија” може да се наручи на мејлове православнарецЖyахоо.цом, орпхеусЖсбб.рс или на телефоне
021/528-570, 458-528, код представника у Београду 064/167-2365.

(Наставиће се)