НОВА књига "Метак луталица" требало је да буде објављена у "Нолиту", по препоруци Оскара Давича, али је добро обавештени директор Сава Лазаревић, кад је сазнао да песник потиче из четничке породице, одустао. Пукао је глас о даровитом сину четника, и тај глас ће га пратити целог живота. Однеће рукопис књиге у другу велику издавачку кућу, "Просвету", у којој су уредници за поезију Скендер Куленовић и Стеван Раичковић. Књигу "Метак луталица" овај издавач објавиће у пролеће 1963. године, у својој библиотеци "Албатрос", с вињетама Стојана Ђелића. Критичари ће га благонаклоно дочекати, па ће и Милош И. Бандић у "Политици" тврдити да Бећковић "све што има да каже и све што казује - изговара гласно, стихом који хоће да буде, и који јесте, звучан, јаван, чујан... а песма 'Маљенкаја Вјерочка' спада међу најособеније, најлепше стихове те врсте написане код нас у последње време".
Други, пак, запажају да поезију Бранислава Петровића и Матије Бећковића везују многе сродности - обојица су изразито естрадне личности. Јер, у то доба јавно говорење стихова било је веома у моди, не само у кафанама, где су се скупљали уметници, већ и на чувеним митинзима поезије, јавним приредбама, књижевним вечерима у малим и великим варошима, радним акцијама, фабрикама...
Песник тврди: "Водим истрагу против себе - пишем искључиво песме. Још увек траје мој дијалог с метком луталицом. Узор су ми они песници чије особине уједињујем у себи. Књижевне школе створене су под земљом. Највише читам своју таму..."
Објављује своје стихове у "Инвалидском листу", "Књижевним новинама", "Младости", али и у НИН, "Политици", у другим часописима...
Већ је употпунио слику о Београду коју му је први предочио дугим причама на ваљевском корзоу Петар Пајић. Брзо се сналази у различитим ситуацијама и приликама. Упознаје читав низ новинара, па и уредника, у редакцијама листова и часописа. Миодраг Булатовић Буле, кога среће у подне, у "Безистану", леглу младих писаца, међу које свраћа и легендарни песник-хедониста и сатиричар Лјубиша Јоцић, једног дана ће му дати своју књигу "Црвени петао лети према небу", која му је широм отворила врата у српској књижевности.
Бећко је већ освојио престоницу - ма где дошао, опчињава слушаоце. Публика гута његове стихове, духовите опаске на свакодневицу, на њене јунаке. У листу "Јеж" пише о свему и свачему, али води и разговоре, импровизује интервјуе с познатим личностима у сталној рубрици "Клуб књижевника ујутру".
Упознао је и Драгана Колунджију, писца у то време култне књиге песама "Затвореник у ружи", који му је при првом сусрету рекао:
"Штета што ниси раније дошао у Београд, јер смо већ формирали, попунили генерацију... Наш воз је пун, драги Матија... Формирали су се ешалони писаца. Стигао си на станицу када је воз већ на отвореној прузи и шиба пуном паром."
Матија упорно носи пуне джепове својих песама насталих у Црној Гори, и у Ваљеву, али и на београдском асфалту. Поред двадесетак година које је стекао, то је сва његова имовина...
Бранко Миљковић је важио за веома образованог, начитаног, нарочито филозофском литературом, али су Мића Данојлић, Божа Тимотијевић, Бора Радовић, Тома Мијовић, Драган Колунджија и нешто касније Лјубомир Симовић словили за талентоване. То је време кад се писци деле на таленте и неталенте. Често се у кафанама, као највећа увреда и псовка, чује:
"Неталенту један...!" Матија почиње да живи од писања - знала се тачно цена стиха - у који дан се исплаћује хонорар за објављене текстове или стихове. Хонорари су били пристојни. У "Инвалидском листу" један од уредника је писац Брана Шћепановић, који, иако пише прозу, воли стихове - Матија ће у овим новинама објавити више репортажа, али и у "Књижевним новинама", "Младости"... Оскар Давичо је тада велики заштитник младих, па кратко време и Матијин.
Стеван Раичковић ће му постати најближи пријатељ, од првог познанства па до краја живота. (Касније ће заједно учествовати на разним књижевним вечерима широм Југославије, али и путовати у Сенту, Суботицу, Црну Гору, крајеве за које су обојица били везани младошћу и породицом.)
Матија је ослобођен служења војске због чира на дванаестопалачном цреву.
Веома га је потресла смрт песника, пријатеља са београдског асфалта - Бранка Миљковића, у Загребу, 12. фебруара 1961. Сви млади песници често се питају зашто да се не убију. Али, разлоге зашто вреди живети знао је најбоље да наброји Бранко Миљковић. Зато је његова смрт била тако поражавајућа. До познанства с Миљковићем, Матија никада није срео тако амбициозног младог песника, жељног успеха, способног да се спретно и ефектно изрази, да успе, да иде даље... Био је старији и његове метафоре су доминирале и у кафанама и у "Безистану"... Матија се добро сећа сусрета с њим на Расовој изложби у Галерији Удружења ликовних уметника - Бранко је био у центру пажње, упарађен, с рукавицама, црвеним плишаним прслуком. Каже Матији:
"Прочитао сам ти песме у 'Студенту'... Буразеру, ниси ништа у њима слагао, а ја сам у својим песмама слагао - све. Ја мислим све обрнуто од онога што сам написао."
Матија тврди да је Бранко Миљковић имао потребу да му људи верују, а имао је фантастичну моћ да подједнако ефектно формулише сасвим супротна становишта. До поподне пориче оно што је пре подне тврдио. Та моћ га је, по Матијином мишљењу, и разорила... Занимљив је Матијин опис Миљковића: "Очи - Стевана Првовенчаног, уши сличне антенама, нос - дуг, луцидан, као пчелињи жалац, коса - права, дуга, хајдучка."

(Наставиће се)

НАРУДЖБЕНИЦА
Монографија ”Матија” може да се наручи на мејлове православнарецЖyахоо.цом, орпхеусЖсбб.рс или на телефоне 021/528-570, 458-528, код представника у Београду 064/167-2365.