Али, из Матијине главе није излазила Вера Павладољска.
Она је била с њим било где да је - у Вељем Дубоком, у Колашину, код мајке, код тетке, на београдској "штрафти" (коју полако осваја и упознаје). Своју љубав ће овековечити поемом "Вера Павладољска" и објавити је у "Видицима", листу за књижевност и уметност Београдског универзитета. Поема ће одмах бити препозната као истински догађај у књижевном животу. Лепа вест стићи ће и до Ваљева, наравно, и до Вере. И она ће ускоро напустити Ваљево и доћи у Београд да се упише у средњу финансијску школу. (Нјена мати Јелена Кораћ и отац Алексеј су разведени када се 1948. године Јелена определила за брата генерала Алексеја Павладољског). Мајка се помирила с тим да њена мезимица (рођена 1941. у Крагујевцу) прати момка кога воли (отац Алексеј већ је радио у Београду, у грађевинском предузећу "Партизански пут").
Поема "Вера Павладољска" постаће легендарна прича о исконској љубави.
Радомир Стевић - Рас, сликар на гласу, али и песник, који је објавио библиофилско издање књиге песама Бранка Миљковића "Крв која светли", објављује, у мају 1962. године, и Бећковићеву поему "Вера Павладољска".
Ваљда није нико био узбуђенији од Матије када је у атељеу код Раса видео своју поему - као књигу, сличну оним претходним библиофилским Расовим издањима - песмама Бранка Миљковића и Блажа Шћепановића. Добио је два примерка, од педесет - један за Веру, а други за њега, а онда је уследило незаборавно вече у Дому културе "Вук Караджић", где, поред њега, стихове из књиге казује и млади глумац Петар Краљ. И он и Вера су на седмом небу. Књига јој је поклон за 21. рођендан. Свој примерак Матија носи у Студентски дом "14. децембар" код Железничке станице (раније се звао "Милован Ђилас").
"Слика љубави коју је овај млади песник дао знатно је украсила његова мисаона езотеричност која је само повремена. У тој равнотежи страсти и мудре искрености лежи залога будућих Бећковићевих успеха...", - писао је у "Младости" Раша Попов.
Нјегова библиофилска књига освојила је излоге београдских књижара и убрзо је распродата иако је примерак коштао ондашњих баснословних 20.000 динара! Покуповали су је наши и светски библиофили. Стигла је и у Гутенбергов музеј и у Музеј модерне уметности у Нјујорку. Бећковић се кретао од "Москве", "Балкана", "Руског цара", до краја кнез Михаилове улице - на тој "линији" тада се тачно знало где су тзв. амбасаде где стоје Црногорци, где Ужичани, где Ваљевци, Нишлије, Крагујевчани...
На јарко осветљену позорницу јавности почиње да излази кад му се поводом прве књиге, 26. маја 1962. године, на средњој страни "Вечерњих новости", најтиражнијег вечерњег листа у то доба, појавила први пут у животу фотографија у новинама и текст "Златни стихови љубави". Сликан је с књигом која садржи 27 табли које је Рас исписао и исцртао. Нико самоуверенији од Матије, који се не либи да каже:
"У своју генерацију убрајам три-четири даровита песника која желим да победим. Јер, ценим само достојне непријатеље. Ми смо присни али нам песме раде о главама."
Ево и ко су ти Бећковићеви песнички јарани с којима је успео да се спајташи код омиљених састајалишта младих уметника, као што су "Безистан" и "Прешернова клет". Он тамо залази "вежбајући" кафанска надмудривања и доскочице - најрађе је у друштву с Бранком Миљковићем, Нишлијом који је стекао лепу репутацију међу модернистима, али ту се убрзо појављују и други. Најуочљивији је Чачанин Брана Петровић с којим се Матија надмудрује у досеткама на текуће прилике у друштву и уопште у свакодневном животу. Упознаје и Мићу Данојлића, момка који је пре њега пристигао у престоницу, продавао новине, па Драгана Колунджију - песнике који су изашли на глас својим првим књигама. Наравно, упознаће и сијасет писаца од дела и угледа који већ уређују новине и часописе, или су уредници у угледним издавачким кућама.
(У једној исповести Момо Капор ће казати: "Матија је тада владао београдским кафанама и клубовима. Све што би измислио по поноћи, идућег дана би ишло од уста до уста. Полиција га је непрестано пратила, па је једног дана поставио питање психијатру, доктору Рашковићу: 'Шта мислиш, докторе, ако ови престану да ме јуре, да ли могу да добијем манију гоњења?', на шта овај није умео да му одговори".)
Било је то, наравно, тих шездесетих и седамдесетих година када је утирао пут у живот, па и у књижевност.
Ваљевци се, углавном, окупљају код посластичарнице "Меджед" у кнез Михаиловој улици. Ту се сазнају вести и новости из завичаја, а Матијин завичај је Веље Дубоко, али и Ваљево, и Сента коју још није видео. О Матији се већ прича као о озбиљном песнику, чији је дар запажен као што је запажена изузетна даровитост Миће Данојлића, Драгана Колунджије, наравно Бранка Миљковића, Боже Тимотијевића... О њима се говори и коментарише без почетка и краја. Матија је у тој орбити веома важан јер се како је то "Политика" у белешци поводом прве књиге написала - "поиграва и са животом и са поезијом, чак и са самим собом". Он се истиче цинизмом, али и оригиналним "љубавним гласом младости". Млади критичар Павле Зорић тврдиће да је песник час весео час тужан.

МЕТАК ЛУТАЛИЦА
Хвалио сам се да си луда за мном
Цела плажа да ти се залуд удвара
Како те терам да идеш из главе
И како нећеш
Вера Павладољска...
Пита за мене метак луталица
Сада ме погрешно тражи око земље
Вучен тајним магнетом мог чела
Напија месец да прокаже где сам
Злоставља мора куша ваздух и подмићује
Ти ћеш ме издати
Вера Павладољска...
(Наставиће се)

НАРУДЖБЕНИЦА
Монографија ”Матија” може да се наручи на мејлове православнарец@yахоо.цом, орпхеус@сбб.рс или на телефоне 021/528-570, 458-528, код представника у Београду 064/167-2365.