Матија ће и у ваљевској Гимназији скренути пажњу на себе својом даровитошћу, нарочито на часовима српског језика и књижевности. Истина, сећао се да га је још у Славонском Броду професор хрватског језика питао:
"Ко ти је ово написао?"
Био би веома изненађен његовим саставом.
Ваљево га је фасцинирало - заувек ће се сећати пазарних дана када је варош по богатству и облику личила на слике Хијеронима Боша - сељаци ће са свих страна стићи према пијаци, пешке, на коњима, воловским колима, а има и оних са коњским запрегама. Улице закрчене житом, пернатом живином, лубеницама и бундевама, воћем и поврћем... Једног дана док је стајао испред (бивше) кафане "Сунце" први пут у животу види необичан призор: наилази фијакер, а у њему калуђер са седом, дугом брадом. Рекли су му да је то знаменита личност - ава Јустин Поповић, изузетно образован човек и да живи заточен у оближњем манастиру Ћелије, где су га комунисти прогнали.
У шестом разреду гимназије доживео је да се име Матије Бећковића прочује у целој школи - за песму на конкурсу "Мој крај у револуцији" добио је прву награду и новчани износ од 15.000 динара! А била је то прва награда у животу - у свечаној сали Гимназије изненадну свечаност отворио је узбуђени директор Јова Ковачевић и објавио да је ученик ваљевске Гимназије тај и тај добио прву награду за најбољи писмени задатак у Републици Србији! Ваљево је тријумфовало над осталим градовима, мада, како је рекао директор - "Није тако било у револуцији..." Зато је гост из Београда, из министарства, извадио коверат са парама, а један од Матијиних другара је добацио:
"Преброј лову...!"
Пресрећан одлази у бараку и онда с тетком иде у куповину. Купује први карирани сако у животу, па ципеле, панталоне. Тетка предлаже да купе и тетку кошуљу - каже: "Биће му мило!"
Укључује се у жестоке расправе о традиционализму и модернизму у књижевности - Матија се опредељује за ове потоње. Блиски су му стихови Оскара Давича, Миодрага Павловића, Васка Попе, али и Стевана Раичковића... Први пут у животу види живе писце о којима се у јавности говори и пише - у Ваљево је дошао Субхо Тагоре, рођак славног индијског песника Тагоре, који је прочитао своју песму "Шумадијски чај", у друштву песника Славка Вукосављевића и књижевног критичара Предрага Палавестре.
Индус је мислио да је врућа ракија наш домаћи чај па му је посветио песму, а публика је већ наслов коментарисала да тај чај нико није пио а да није певао. Потом је стигао у Ваљево и Оскар Давичо... Запањила га је дрскост, с којом је велики песник одговорио на питање професора физике Цветковића - какви су то стихови, модерниста, као што их пише Васко Попа? Давичо му је одбрусио да ће одговорити само у случају ако неко има нешто паметно да пита...
Почетком децембра 1956. у живот Матије Бећковића улази плавокоса девојка која ће му постати и прва љубав, и прва љубавна песма, и прва књига, и доживотна сапутница, и мајка његове деце. Било је то тачно у суботу 9. децембра 1956. око пола осам увече када на ваљевском корзоу, "у Карађорђевој улици, између Поште и Суда" упознаје Веру Павладољску, ученицу петог разреда. Идуће, 1957. године, објавиће и прву песму у "Младој култури" - назваће је "Прелудиум".
Причало се да је песник и стидљиви лепушкасти Црногорац почео слободније да се понаша - пустио је дугачку косу, а усудио би се да у "Шофер бару" попије и понеко пиће. Али, од тог суботњег корзоа, откако је упознао Веру, његова галаксија се мења - он прати сваки њен корак, а и она њега, долази да га слуша, па и узима реч на састанцима литерарне дружине у Гимназији... Родитељи су јој уочи рата дошли у Ваљево, отац јој је из Русије, рођен у Пјатигорску на Кавказу и пред Октобарску револуцију, као дечак, стиже у бежанији у Србију... Вера носи име очеве мајке.
Матија ће га упознати и овај ће бити задовољан избором своје кћерке, јер је и сам читао и волео руску поезију, а највише од свих допадао му се Афанасиј Фет (1820-1892).
О изузетно даривотом гимназијалцу причало се и ван школе.
Лјубица Ножица, професор српског језика у ВИИ и ВИИИ разреду, која прати модерну литературу, уочава Матију, упућује га у Градску библиотеку, где стижу разни листови и часописи. Нјега посебно занима "Млада култура" која посвећује пажњу младим писцима, па и онима из тзв. унутрашњости. Уредници листа (Младен Ољача, Предраг Палавестра и Славко Вукосављевић) пружају руку младима, откривају таленте. Матија је у литерарној дружини један од запаженијих (пре њега, ту славу имали су нешто старији, који су већ отишли у Београд на студије - Зоран Јоксимовић, Петар Пајић и Милош Јефтић).
Зову га - песник...
У једној од песама ("Лирски рецитатив") Матија пева о Топлици, Србији у срцу, Авали:
"Па сиђем доле у Рашку на медовину
па се с Марком огледам на дну бунара
па с Немањом седнем под тисовину
и чујем како Месец с Даницом разговара..."
Професор филозофије Драган Мијановић, који је водио хор Гимназије, уочио је да Матија говори лепо и разговетно, па му на такмичењу средњих школа поверава улогу конферансијеа. То је била и велика слава и прва лептир машна - коју су на брзину скидали и стављали сви учесници. Вера му је поверила да га је тад први пут и запазила.
Завршени су лепи гимназијски дани и дошло је време за одлазак на студије у Београд. Матурирао је школске 1958-
-1959. Уписује студије на тек отвореној катедри на Филозофском факултету. Издржао је један семестар, кад је схватио да бесмислене анкете и грдне статистике нису за њега. Прећи ће на студије књижевности.
(Наставиће се)

НАРУДЖБЕНИЦА
Монографија ”Матија” (издавачи “Православна реч” и “Орфеус”) може да се наручи на мејл православнарец@yахоо.цом или на телефоне 021/528-570, 421-290, код представника у Београду 064/167-2365.