ВУК Бећковић, Матијин отац, добио је 1943. године и другог сина - Лјубомира, Лјуба, а Зорка ће родити и кћерку Лјубицу, посмрче. Јер, ратни вихор одвешће Вука далеко од завичаја, у Босну и даље... да ли до Јасеновца или до словеначких јама, заједно са својим војницима. (У рату су му погинула четири брата, а он пети је одступио - и "нестао"...).
У том повлачењу с њим је и супруга Зорка с децом, а онда су се растали заувек. Зорка Бећковић вратила се са децом у село, у Веље Дубоко.
Вук Бећковић је имао тридесет пет година.
Као зрео песник Матија ће му посветити једну од својих најлепших песама:
Нико није већи од оца
Камоли син
Нити је иједан отац
Раван оцу
Ако има сина
Који зна шта је отац
Једино ако га нема.
...
Синови су очеви
Али ни један син није
Отац...
Мајка Зорка је волела да везе, на разне мустре, које је научила још као девојка у Бачкој, од Мађарица. И чувала је те своје везове (а сачувао их је и урамио и њен славни син). Од мајке је чуо први пут и причу о правом песнику, причу о Бранку Радичевићу и његовој песми "Кад млидијах умрети...", коју је од ње и научио напамет. Она му је говорила да има и других песама, од оних које су они, враћајући се из основне школе, успут певали (из мозга, како се говорило) - "На острошке греде двије Бајова се чапра вије..." мајка се плашила да јој дете не подивља па му је кришом отпевала песму "Заплакала стара мајка, Джафербегова...", како би чуло да има и других песама и друкчијих мелодија.
У нижим разредима гимназије Матија ће открити и првог живог писца чијих је песама и прича било пуно у књигама - био је то Бранко Ћопић. Нјегове памтљиве песме и приче биле су му прва лектира. Али, ипак, читав свет био му је сведен на Веље Дубоко. Баба Јеја је била од чувене породице Лазаревић. Матија је питао - шта јој је Лаза Лазаревић? - чије су приповетке (и фотографија) биле у читанци. "То је грешка...", рекла је бака. "Није Лаза, него Лазар..." - уверена да других, поготово славних Лазаревића, нема сем оних њених из Липова...
У Вељем Дубоком Матија ће завршити четири разреда основне школе - правиће се важан међу вршњацима да је једини у Вељем Дубоком који је рођен у граду, истина у тамонекој далекој Сенти, вароши за коју нико од вршњака није чуо... Измишљао је какав је то град, кријући да га, заправо, није ни запамтио.
И поред немаштине, Зорка је, по сваку цену, желела да своју децу школује. Матију је, најпре, послала у Колашин, у први разред ниже гимназије; а већ други разред учиће далеко од породице, од завичаја, чак у Славонском Броду, код тетке Јелене - Јеле, чији је муж радио у фабрици "Ђуро Ђаковић", а становао у радничкој колонији.
У гимназији у Славонском Броду дечак ће доживети сензацију за сензацијом: повијест, тајник, коловоз, просинац, котар, назочност, хваљен Исус... Диктирају "распоред сати", почиње "први сат хрватског језика"... Пита друга из клупе - који је то језик? Зар у овој земљи, у Југославији, сви не говоримо српски?... Он му објашњава да је то хрватски језик, да су они католици а ми православци - ми нашу прошлост зовемо историјом, а они исто то зову повијест... На часу повијести Хрвати кажу да је њихова највећа историјска личност краљ Томислав, а Матија вели да је наша највећа историјска личност цар Душан...
Професор хрватског језика Анте Милинковић дође до клупе у којој седи Матија и гледа у књигу, повуче га за косу и упита:
"Црногорац, контролишеш да ли знам!..."
"Гледам, има ли у књизи то што предајете, па ако има да запишем...", каже Матија, а професор ће:
"Знам ја вас, не можете без контроле!"
Матија се, међутим, наметнуо разреду својом разборитошћу, али и храброшћу. Прогласили су га да је најјачи. Страсно је навијао за "Црвену звезду", пре него што је знао шта је то, јер су његови другови вршњаци сви навијали за "Динамо". Матијин идол био је Рајко Митић... Имао је дванаест година и на полугодишту кренуо је преко Врпоља, Винковаца и Сарајева у Веље Дубоко - сам, код мајке. У ђачкој књижици првог разреда биле су све петице. Па, ипак, на једвите јаде завршио је други разред гимназије у Броду, на чијем је улазу стајала плоча да је у тој вароши рођен славни српски песник Бранко Радичевић...
Вратио се у Колашин да заврши трећи разред ниже гимназије.
У међувремену тетка и тетак преселили су се из Славонског Брода у Ваљево. Тетак Свето Удовичић, родом из Босне, из Високог, дошао је са породицом и добио посао у грађевинском предузећу "Јабланица". Био је пословођа на градилишту новог дома културе у граду на Колубари. Захваљујући њиховој доброти, мајка Зорка отпремиће Матију даље на школовање, у више разреде гимназије. Матија ће стићи у Ваљево преко Ужица, уском пругом до Лајковца, а онда ће му Ваљево постати друго родно место, о коме ће, касније као угледни писац, рећи - да су то најлепше године његовог живота.
А зграда Ваљевске гимназије биће најлепша зграда коју је до тада видео. Умео је да стане с друге стране улице и да се диви лепој фасади, загледајући бисте Доситеја и Вука. Вазда је глуварио по старом делу вароши - Тешњару. Онда би одлазио кући, код тетке и тетка, који ће га и усвојити! И којима ће заувек бити захвалан за све што су за њега учинили. Прихватили су га као најрођенијег у свој дом, у монтажној бараци, код железничке станице у улици Вука Караджића. Много година потом казаће: "Тетке су велика институција наше просвете - нема броја оних које су подигле и школовале тетке. Где је ко имао тетку - ту је учио!"

НАРУДЖБЕНИЦА
Монографија ”Матија” (издавачи “Православна реч” и “Орфеус”)
може да се наручи на мејл православнарец@yахоо.цом или на телефоне 021/528-570, 421-290, код представника у Београду 064/167-2365.
(Наставиће се)