Откако се, почетком педесетих година прошлог века, појавио у српској књижевности, Матија Бећковић је у центру пажње јавности, књижевне али и васколике друге. Он је, најпре, “несташни” дечко коме нема премца у генерацији писаца која сваком својом књигом изазива несвакидашњу пажњу не само књижевне критике. Нјеговим делом баве се писци, али и дежурни идеолози којима загорчава живот у остварењу “зацртаног пута у светлу будућност”...
Матија Бећковић ево више од пола века истрајава захваљујући изузетном дару - једна је од водећих личности српског књижевног живота, аутор је антологијских књига поезије, чак и беседа којима нема равних у новијој српској књижевности.
Па, ко је, у ствари, Матија Бећковић?
Када се Вуку Бећковићу, официру краљевске војске, са службом у Сенти, градићу на северу Бачке, крај Тисе, 29. новембра 1939. године, родило прво дете - син, узбуђењу није било краја. Супруга Зорка, родом из оближње Кањиже, где јој је отац Миладин Таушан, по повратку са Солунског фронта као добровољац добио земљу и населио се у ову равницу, желела је да своме првенцу да име Матија, по завету вољеног брата Милана Таушана који је као млади комуниста, питомац крагујевачког Војно-техничког завода, извршио самоубиство у Петрогварадину где је био на одслужењу војног рока...
Причала је најближима да је као трудница сањала како је неки Мађар хтео ножем да је удари у стомак, а већ покојни брат је испречио своју руку и рекао:
“Немој, ту је Матија...”
А онда се обратио сестри:
“Ти ћеш родити сина и даћеш му име Матија...”
То име, међутим, у родослову Бећковића - у Црној Гори, у Ровцима, није постојало. Кад је кум Јован Вуковић стигао из Београда, донео је име - рекао је да ће се дете звати Радосав.... На крају је жандармеријски официр Вуковић попустио, јер је мајка Зорка хтела пошто-пото да испуни завет и предсказање, па је у месној цркви, у храму Светог арханђела Михаила у Сенти, на крштењу потоњи велики српски песник добио име - Матија. Био је то први човек са тим именом у Ровцима, па и даље од Веље Дубоког. (Тамо је био понеки Мато и Матије - али Матија није.) Мајка је налазила још једно оправдање за ово име - дете рођено на дан Светог Матеја.
Иначе, братство Бећковић - Драшковић било је вазда поносно на своје храбре претке који су се истицали јунаштвом у бојевима с Турцима. У некрологу прадеди ровачком комадијеру Вују Бећкову, који је објављен у “Гласу Црногораца” 9. децембра 1901. године, забележени су многи подаци из живота породице. Вујо се прозвао Бећков по деди Бећку Драшковићу (коме је кумовао велики војвода Мирко Петровић). Од Вуја се огранак Драшковића прозвао Бећковић и то већином они који су школовани...
Пре Вука Бећковића прославио се капетан Мркоје Бећковић, једини официр редовне војске - погинуо је у Мојковачкој бици 1916. године. Капетан Милета Бећковић убијен је на Брегалници 1912. године. Матијин деда Ниша Вујов био је председник ровачке општине и народни посланик Подгоричке скупштине 1918. године. Реч Вуја Бећковића: “Гдје год сам хтио нешто да учиним свуд сам погинуо!” - обележила је судбину и његовог потомства.
Посебно ће на Матију оставити дубок утисак прича о Марку Таушану, претку са мајчине стране, који је и у народну песму ушао (песма која је код Вука Караджића забележена под именом “Поп Драговић и Марко Таушан”).
Породица Бећковић ће до почетка Другог светског рата живети у Сенти и Новом Саду, где је Вук на крају био на служби у Петроварадинском гарнизону. Кад се заратило, породица је стигла код фамилије у Веље Дубоко, у Ровца. Вук Бећковић је сматрао да је војска капитулирала и да официри у том рату треба да остану по страни. Грађански рат, поготово у Црној Гори, био је немилосрдан, а он као официр краљевске војске, веран својој заклетви, није могао бити неопредељен.
Браћа, од којих су неки већ били у партизанима, преко ноћи су пребегли код брата у четнике. Није имао куд. Морао је са својим саплеменицима. Кренуо је у шуму држећи се углавном свога краја - изабран је за команданта ровачког четничког батаљона. Водио је бригу о својим људима, и веровао да ће после рата сви одговарати за своје поступке, ма на којој страни се борили. (Милован Ђилас, у својој књизи “Револуционарни рат”, као један од челника партизанског покрета у Црној Гори, између осталог, дочарава атмосферу у којој се тај рат водио: “Морали смо се повлачити: имали смо једино два излаза, а нарочито смо се бојали Ровчана, којима је командовао Вук Бећковић, мој колега из колашинске гимназије и отац песника Матије Бећковића. Али Вук се бринуо само за своја Ровца, па смо се комотно - обема сустопицама - извукли из морачке провалије...”).

СУЗА ИЛИ МИНА

Матија Бећковић - суза или мина
Пут што себе прави или воз без шина

Носи ли он бомбу место главе
Дави ли он речи или њега даве

...

Баш је њега брига бар је њему лако
Све је оживело чега се дотако.

(Одломак из песме “Матија Бећковић”)
р
НАРУДЖБЕНИЦА
Монографија ”Матија” може да се наручи на мејл православнарец@yахоо.цом или на телефоне 021/528-570, 421-290, код представника у Београду 064/167-2365.
(Наставиће се)